Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

299

СВЕТОЗАР МАРКОВИЧ И КРИТИКА БИРОКРАТШЕ

непрошводнн служи да се доВе до „непосредне насладе”, а ни на који начин не увеличава производну снагу друштва. Он je напротив, смањује ( ,! ). И користан и некористан рад разликују се по томе да ли продужавају и увеличавају „народно богатство” тј. национални доходак, или га смањују. Новчана надокнада je у Србији први пут институционализована увођењем гарантованих плата чиновнидима. Пошто je њихов рад непроизводан, они по Марковићу тај новац и не зараде, па га однекуд треба набавити. То je, разуме се, могуће само од оних чији je рад производан, значи од сељака. Да би убрала за ово потребан новац држава намеће сељаку нове новчане обавезе. Помогавши да их оствари на време, сељак се задужује код зеленаша уз високе канате. Уместо да својим радом увећава своје и национално богатство, сељак je приморан да га растаче, са једне стране на издржавање бггрократије, а са друге у руке зеленаша ( ,6 ). Разумљиво je отуд што je положај села све тежи уколико више јача бнрократија. Марковић, иначе склон аскетизму, посебно замера бирократији на њеној незајажљивости када je реч о материјалним добрнма. Не обазнрући се на материјалне могућности средине у којој живе. чиновници „по узору на Европу” троше читава богатства за куповину непотребних луксузннх ствари. Потрошачки менталитет индустријски развијене средине кобан je за неразвијену Србију. Пре свега јер развија ioni један паразитски слој; трговце ( ,7 ). Да невоља буде већа неразвијена индустрија не може да задовољи прохтеве за луксузном робом, она се увози из иностранства, па земља тако дефинитивно сиромапш, jep се њен производни рад одлива у друге националне економије. Тако бирократија двоструко економски експлоатише, узурпирајући производни рад, а потом га извозећи изван граница сопствене националне економије ( ,а ). Земља остаје заправо све сиромашнија (”). Могућност рушења бирократског слоја Марковић je видео у дубоким друштвеним променама: у децентрализацији власти што je подразумевало не само рушење монархије него и целог капиталистичког по-

( ,s ) Ibidem, страна 179. ( 16 ) Високе канате које су у најдрастичнијим случајевима износиле и три пута више од позајмл>ене суме, богате слој зеленаша а читава села стављају у зависая положа] не салю економски него и политички. Познати су били случајсви да задужена села гласају за странку којој су припадали зеленаши. ( ,7 ) Заиста се не може занемарити чињеница вртоглавог умножавања трговаца; 1836. године било je 2.000 трговинских радњи, а 1890. године 9.422. (Вплети: Триша Кацлеровић: Прве самосгалне занатске организације у Србији, стр. 10). ( ,в ) Светозар Марковић: Начела народне економије, Сабрани списи IV, страна 182. ( ,9 ) ~Умањењем сеоског капитала, производят сеоска, то ће рећи цела производив у Србији (јер индустрије немамо), умањава ce. Y размени ca странцима за њихове произволе (наш рад не треба им јер они имају и више радника и способнијих радника од нас), а све више дата новца, и задуживати се код њих. Ето зашто je код нас постојана оскудица у иовцу и постојано задуживање сељака. ЕТО ЗАШТО СЕ КОД ; НАС OBPA3YJE ПРОЛЕТАРИЈАТ БЕЗ КАПИТАЛИСТА! Ето зашто сел>ак код нас има у обичним околностима само толико да се исхрани. . (Св. Марковић: Наш економски напредак, Сабрани списи 11, стр. 204.)