Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

314

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

интереса на страни учесника конкурса. Околност да учесник конкурсе, каже се даље у сентенци одлуке не испуњава услове конкурса, не може искључити његово право на тужбу, те се ова стога не може одбацити као недопуштена. Напомшьемо да je одлука донесена за време важења Основног закона о радним односима, који je изричито предвиВао да сваки учесник конкурса има право да поднесе тужбу суду (чл. 24). Изгледа да нети смисао имају и одредбе чл. 56. и 57. Закона о међусобним односима у удруженом раду, па се зато на дитираној одлуци и задржавамо. Став да право на тужбу учесника конкурса имплицира постојање правног интереса заслужује дискусију. Суд полази од једне поставке формалне логике: необориво се претпоставља да учесник mia правки интерес самим тим што му закон даје право на тужбу. МеВутим, однос између правног интереса и тужбе (ш било које процесне радње) такав je да право на тужбу постоји под претпоставком постојања правног интереса С 5 ). Само ономе треба признати право да тужи који би одлуком коју предлаже своју правну ситуацију побољшао или би бар спречио да се она погорша. Ако се пође од таквог схватања тужбе и правног интереса, он да се у овом случају намеће питање у чему лежи интерес оног кандидата који ни câM не испутьава конкурсне услове. (Резоновање „нека не буде изабран ни он, кад већ не могу да будем изабран ja” представлю субјективну реакцију на неуспех, а не интерес који заслужује признање у праву.) Обеснажењем избора његов се положа) ни уколико не мења. Зашто му онда дати право да туђи избор обара? Може ce резоновати и тако што ће ce рећи да општедруштвени интерес налаже да се не допусти конвалндација неправилног избора истеком рока за тужбу, па зато треба право на тужбу дати сваком учеснику. Полазна тачка у овом резоновању није неприхватљива, али онда право на тужбу треба дати сваком нравном субјекту. Радило би се, дакле, о једној actio popularis. Не видимо зашто би се у таквом случају поменуто право ограничило само на лица која су узела учешћа на конкурсу. Горња критика je у ствари више упућена редакторима законског текста него Суду, коме се не може много замерити што je строго поштовао законски текст. 14. Мшиљење вештака којим се искључује онинство. Суд се не упушта у оцену мишљења вештака којим се, у спору ради утврђења очинства, на основу прегледа крвних трупа и крвних фактора, искључује очинство туженог. Та мисао изражена je у сентенци у којој се, поводом пресуде ВС Србије Гж 4479/7, од 18. 4. 1972 (30 1972-3-313) каже да су у поменуто ј хипотези „без утицаја на одлуку суда сви остали, томе супротш! докази”. Треба приметити да je тежиште објавл>еног дела образложења у томе да доказ испитивањем крвних група и фактора треба извести и кад тужени, који je пропустио да се подврше пспитивању у прBOCTeneHOiM поступку, предлаже жалбом да се тај доказ накладно изве-

( 15 ) L’intérêt est la mesure de l'action (Интерес je мерило за право на тужбу) кажу Французгг.