Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

треба да постане друштвена својима по аграриям (ш неким другим принудноправним) прошгсима. Другостепени суд je уважио жалбу тужиоца из разлога што у време доношења решења о прекиду није донесен ни првостепени управни акт, а управни поступак je спадао у ону врсту која се покреће по службеној дужности, па тужилац не може утицати на покретање и што брже окончање таквог поступка. Y одлуци коју приказујемо речено je и то да може доћи до апсурдне ситуације у којој управни орган не доноси решење о томе да непокретност не постаје друштвена својина (а он није дужан да такво решење донесе), тако да прекид траје и даље и тужилац нема могућност да предложи 'настављање поступка. Становиште изложено у приказаној одлуци исправно je и у складу са ставовима данаппье југословенске науке. Ако се управни поступак, у коме се решава питаьье од прејудициелног зналачаја, покреће по предлогу странке суд може прекинути парницу, пошто му та или друга странка поднесе доказ да je управни поступак покренут. Али, ако се овај поступак покреће по службеној дужности и у њему још није донесена никаква одлука, онда парничном суду не преостаје друго него да без застоја расправља и одлучи ( ,3 ). 12. Приговор о подељеној одговорности у парници гсојој je претходила кривична пресуда. По чл. И. ст. 3. ЗПП, суд je у парничном поступку везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим. По истој одредби та везаност се ограничава на утврђење да je учињено кривично дело и да je учинилац кривично одговоран. Домашај овог правила, које je у наше данашње право преузето из предратног (данаппьег аустријског) у науци je споран (”). Преовлађује становиште да се у парничном поступку не могу довести у питање констатације кривичног суда неопходне за постојање кривичног дела. Доследно томе, ако je кривнчном пресудом утврђено да je оштећенн својим понашањем допринео цроузроковању штетне (инкриминисане) после дице, парнични суд том констатацијом није везан. Другим речима, тужилац може тврдити да он са своје стране није дао повода наступању штете. И обратно, ако се у осуђујућој кривичној пресуди ништа не говори да проузроковање треба делимично приписати и оштећеном, то не представља сметњу да тужени такву околност истакне приговором подел>ене одговорности. Jep, и у једном и у другом случају постојање кривичног дела осуђеног (туженог у парници) није доведено у питање. Врховни суд то у ствари и каже у својој пресуди Рев 237/72, од 14. И. 1972 (30 1972-4-500). Сматрамо да сентенца заслужује више образложења. 13. Право на тужбу учесника конкурса за попуњавање радног места. —• Врховни суд Хрватске у свом решењу Рев 234/72, од 3. 10. 1972 (30 1972-4-522) изразио je хмишљење да право на тужбу учесника конкурса за попуњавање радног места садржи у себи и постојање правног

( 13 ) Види: Цул>а (Зутлиа), наведено дело, стр. 43; Јухарт, наведено дело, стр. 81; Трива, наведено дело, стр. 73. и 74. («) Y француском праву у коме je парнични суд начелно везан и за ослобађајућу пресуду обим везаности још увек je предмет дискусије у науци и праксн. Видн L’àutoritéde la chose jugée au criminel sur le civil, 1953.

313

CYACKA ПРАКСА