Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

316

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

од стране суда. Па ипак, и првостепенн и другостепени привредни суд стали су на становиште да поверилац (тужени у друтој парниди) може своје потраживање да наплати од дужника (тужиоца у другој парници) у изврпшом поступку, а не може исто потраживане да конзумира приговором пребијања. Било je потребно да Врховни привредни суд, по захтеву за заштиту законитости, исправи погрешно правно схватање (П 201/71 од 27. 9. 1972, 30 1972-3-461). 17. Супститут има онолико овлашћења колико je пуномоћник на њега пренео. Ако je у заменичком пуномоћју наведено да пуномоћник супститута овлашћује само да га замењује на одређеном рочишту, онда je неправилно доставши супституту пресуду донесену после тог рочишта (Врховни привредни суд, П 62/72, од 13. 6. 1972, 30 1972-3-462). Мислимо да није неумесно поставити питање да ли ова одлука, као и она из претходне тачке, заслужују да уђу у Збирку. 17. Пресуда због изостанка. И после 16 година од доношена ЗПП-а пресуда због изостанка не престаје да буде предмет различитих схватања у пракси, и то у ономе што je осыовно. Y том погледу упућујемо на оно што смо раније рекли у белешкама уз Збирку судских одлука ( ,7 )- Y решену Гж 658/71, од 10. 8. 1971, ВС Босне и Хердеговине изражава став да се пресудом због изостанка не може усвојити тужбени захтев за накнаду штете због претрпљених болова и страха, ако се из чигьеничних навода тужбе види да су износи накнаде који се траже очигледно превисоко поставлена у односу на описани гштензитет и трајање болова и страха (30 1972-1-23). Прво, ваља приметши да поменути суд допушта могућност контумационе пресуде поводом тужбе за накнаду неимовинске штете. То je био и начелан став ВС Југославије, који смо прихватили у својим ранијим белешкама. Но, необично je у цитираној одлуци то што могућност доношена пресуде. због изостанка у оваквом спору зависи од тога да ли тражени износ накнаде одговара, по схватану суда, задовољењу које тужилац за претрпљене неугодности треба да прими. Излази као да тврдна о износу штете има смисао чшьеничне тврдне кад суд тај износ цени као добро одмерен, те га без доказивана уноси у подлогу пресуде. Супротно томе, о износу ваља извести доказиване ако je очигледно превисоко поставлен. Самим тим, контумационој пресуди не би било места. Нисмо спремни да то схватање усвојимо. Може се претпоставити да je суд заузео изложена став зато што полази од тога да против те пресуде не би могла бити уложена жалба из разлога што je висина штете једно чињенично гитане (чл. 342. ст. 1. тач. 2. ЗПП), тако да би био досуђен прекомеран износ. То би било у складу са схватанем изнесеним у пресуди ВС Југославије (30 1970-1-54). По нашем мишлену, треба разликовати тужиочеве тврдне о суштини и интензитету штете и негов заклучак да му за такву штету припада право на задоволење у износу који он у тужби наводи. Тврдном о штети суд je везан. Обратно, заклучак о износу задоволена суд цени слободно (чл. 212.

С 7 ) Види: Анали 1971/1 —2, стр. 172. и 173; Анали 1972/5 —6.