Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

251

СТО ГОДИНА ОД СМРТИ СВЕТОЗАРА МАРКОВИБА

више шпчезавати границе између појединих општина, и може доћи време, кад ће цела држава бихи једна велика општина, или једна велика задруга”. Зато је Марковић тражио „да се садашњи бирократски систем управе уништи, а да се утврди самоуправа народа у свима струкама”. Остаје још да се види да ли је Марковићева концепција самоуправе значила и његово напуштање социјалистичког програма и прелаз на буржоаско-демократски политички програм, као што je то у основи тврдио Јован Скерлић, а ако то не значи, тј. ако je Марковић остао до краја живота на социјалистичким позицијама, како je замишљао пут до социјалистичког друштва, односно прелаз на њ. Једно je извесно, а найме: да je неразвијеност, сиромаштво и заосталост тадашње сељачке Србије био главки разлог лутањима, нејасностима и неодређеностима у Марковића кад je о тим питагьима ппсао. Њему je једно било јасно: да се насилном, револуционарном експропријацијом владајуће класе одн. владајуђих друштвених трупа у тадашњој Србији не би стварно ништа добито, јер правих капиталистичких газдинстава и није тада било у Србији. Зато je мислио je Марковић у Србији актуелна политичка а не социјална револуција. „Кад би се у Србији уништила само бирократска система писао je једном свои пријатељу из Новог Сада 1873 —, те нестало чиновника (...), наше .капиталисте’ били би просјацн, а народ отуда не би добио ни мрве капитала, који je потребан за произволњу”. Отуда Марковић пледира за један, очигледно нужан, дужи политички пут до социализма, при чему се рачуна и с активирањем сељачких маса као с важним фактором у политичком животу земл>е. Jep по мишљењу и речима Светозара Марковића социјализам се не може насилие наметнути друштву, ако га друштво неће. „Услов je (за остварење социјалистичког друштва) да социјалистичка партија постане морално снажна, снажна поверењем народа да ће му она донети боље живовање". И у неким другим својим писмима он je свој програм о уређењу економских и политичких односа уопште, а посебно самоуправе која je увек била и остала за слободарске сељачке масе српског народа најпривлачнија тачка сматрао прелазним. „Ми смо тврдио je у једном писму ставили за основ нашег политичког рада нетто што се може постићи у данашње време и што може да служи за дал>и друштвени преображај. То je обична тактика у борби: најпре ваља освојити једну, али од судну тачку, са ко je нам je после отворен пут за савршену победу”. Сви ти Марковићеви ставови о социјалистичком преображају Србнје очигледно нису ставови аутентичног Маркса, али je сигурно да, по свом духу, никако нису ван марксизма. Друго питање национално на које сад прелазимо, било je у схватањима Светозара Марковића, нераздвојно, дијалектички, међусобно повезано с оним првим о коме смо досад говорили: с унутрашгьим друштвено-економским и политичким уређењем и развитком земл>е. Начелно говорећи, Марковић je сматрао да национално питање или „нацело народности” или „покрет народности”, како га je он називао иије битно ни основно; главно je какав je карактер и цил> неког националыог покрета, шта он у себи садржи: напредне или назадне тежње од-