Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

565

ДИСКУСША

вором, могло да се одлучује join и о „номенклатури” радних места, како je то овде учшьено, чак и када то не би било искључиво право радника у удруженом раду. Уосталом, по ком основу, и овлашћењу je Договор могао о овохме да одлучи сахмо за ове пензионере, а по ком основу то није учинио и за прве две групе пензионера, из његове „класификације”, то je остало нејасно и необјашњено у Договору, што такође указује на чињеницу неј еднакоправног третирања и решавагьа, и то у основи, о праву коришћења пензије и хмогућности њене исплате ужнваоцу пензије за време запошхъен>а”. Коначно, има најмање још једна примедба која би се могла ставши, у односу на решење за пензионере прве и друге групе, односно оне из члана 2. Договора, а найме, како може издржати критеријум истине, а тнме и логике, и у вези са тим, захтеве права, решење договора које исплату њихове пензије или њеног дела, ставља у зависност од просечног личног доходка за протеклу годину у привредн Војводине, када се зна, да се овде ради о већ извршеном и искоришћеном раду ових пензионера, дакле, о „минулом” раду, кроз пуних 40 односно 35 година. Ако je минули рад „ ... од нарочитог утица ja на начин утврћивања, пензијског основа и одрећивања висине пензије, како се то и каже у члану 3. ст. 2. Закона о основним правима, онда je Договор поступио потпуно супротно овом пропису, када je овако недозвољено ниско третирао пензију ових пензионера. Узето по свом правохМ значају. Договор je оваквим решењем, свео пензију ових људи најмање испод половине од износа који je стечен и остварен на основу 40 односно 35 година стажа, односно „минулог” рада. Ово се доказује сахмом чшьеницом, да просечни хшчни доходак, са којим Договор „равна” пензију ових људи, у сваком случају, нема иза себе ни 20 година „минулог” рада! И само због овога, не може бити, ни по Уставу, ни по закону допуштено, да се пензије пуних старосних пензионера, могу третирати „једнаким” са просечним х\ичним дохотком, али ни са највишим личним дохотком, из простог разлога, што ни иза једног, ни иза другог, не стоји извршени рад од 40 односно 35 година. У Савезном заводу за статистику приказан нам je податак, да je радни стаж који учествује као део основе за израчунавање просечног годшшьег личног доходка у 1974. години износио око 13 година! Овај податак речито говори, кохлико ризика садржи ово свођење пензија пуних старосних пензионера, да им пензија буде не само неоправдано, него и енормно сманена, када стоји чињеница да иза добијеног просека, рецимо за 1974. годину, стоји радни стаж од само 13 година. При томе, треба имати на уму, да je лични доходак пуних старосних пензионера, приликом оствариваньа права на пензију озбиљно умањен такозваном „густином” стажа за десет година унатраг и израчунавањем просечног личног дохотка за тих десет година! Када се томе дода, да ни тако умањени лични доходак није игм у целини признат као пензија, већ умањен за још 15Vo. Дакле, два смањења зас.гуженог личног дохотка у моменту испуљеља услова за пуну старосну пензију! Нисмо ни мало сигурни, да je оваква законодавчева рачуница допуштена и по Уставу СФРЈ, али овде у то ближе не можемо улазити. Да би се питање могло да реши уставно и законито, када већ хоће да се овако „решава”,