Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

567

ЛИСКУСИЈД

свога рада у удруженом раду, и тек када су их све исплатили, могли су на основу тога остварити своје право на пензију. Ове, и овакве своје захтеве Заједница, правно, брагш и образлаже тнме, да су престали да важе већ наведени прописи Основног закона о пензијском осигурању из 1964. године, а да их нема у Републичком закону. Одлучујући овако, Заједница није ни погледала у члан 16. свога Статута, а да je то учинила, лако би се уверила, да je та, тобоже, „укинута” права, у целини преузео Статут, а да и не говоримо о пропнсима члана 70. Закона о пензијском и инвалидском осигурању Србије, према коме се из средстава Заједнице, поред пензије, када се она оствари. подмирују и сви остали доприноси и троппсови, њих девет врста на броју, а у тачки 4) изричито се наводе „.... доприносе за здравствену заштиту пензионера и друге доприносе”. Па како ове пензионере, члан 48. наведеног закона, није лшпио и права на здравствену заштиту, а ни Заједницу није ослободио обавезе да подмирује и ове трошкове из Фонда осигурања, коме треба сада говорити и доказивати, да Заједница. нема право да од ових ex пензионера, који су то постали њеном волом, поред узете пензије, наплаћује и доприносе за све гране осигурања, па чак и за пензнјско осигурање! Додуше horribile dictu Заједницу je овде обилато помагао и Врховни суд Србије, свом снагом своје моћи, и још већом влашћу, утврђујући решење о разрезу и наплатн ових допршгаса као законнто ( 14 ). Као што видимо, ни члан 70. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, о коме смо напред говорили, члан 16. Статута Заједниде, па чак ни одредбе члана 34. и чл. 36. Закона о порезима граБана Србије ( 15 ), иако су сви ови прописи део нашег чистог позитивног права, бар србијанског, Врховни суд не узима у обзир, да би у односу на њих проценио законнтост или не, оспореног решења!? Да и не говоримо, о чл. 53. Закона о меВусобним односима радника у удруженом раду. На овакво резоновагье и суЬегье Врховног суда Србије, ми усгајемо са тврђењем, да у овој земли нема прописа, који омогућавају да пуни старосни пензионер може удружити свој рад, језиком пресуде речено, „поново се запослити”, а ни да обавла самосталну делатност по основу које би могао бити осигуран, па je сасвим депласирано говорити, како нема прописа, према којима ови пензионерн, када се, тобоже, поново запосле, „губе својство о сигур аника" '. Уз овакво, правно потпуно неприхватливо тврВеие суда, морамо и овде поновити оно што смо већ рекли раније. Обрнуто тврђењу Врховног суда, све je решено, и то je решено на позитиван начин тиме, што je прописано да могу удружити свој рад и на основу тога поново стећи својство радника у удруженом раду, а тиме и својство осигураника, само уживаоци непуне старисне пензије. И то све у сагласности и са наведении прописима закона о доприносима и порезима грађана из 1967. који су и данас на снази у форми републичких

(и) Пресуда Врховног суда Србије ¥бр-9022/74. (is) Сл. гл. Србије бр. 51/71, Н. новине Хрватске бр. 52/71, БиХ Сл. л. бр. 37/72, Црна Гора Сл. л. ЦГ бр. 23/73, Македонија Сл. в. бр. 39/72, Војводпна Сл. л. бр. 23/71, и Косово, Сл. л. бр. 37/71, Словенија Ур. лист бр. 7/72. пречишћено беседило (Yp. бр. 21/74).