Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

569

ДИСКУСИ JA

Словенија: Y Словенијн je већ 30. марта 1973. закључен друштвени договор на основу овлашћења из чл. 23. Закона о пензијском и инвалидском осигурању (Yp. л. бр. 54/72). Међутим, већ јула месеца 1973. у овој републици je донет Закон о изменама и допунама (Yp. л. бр. 26/73), чијим je чл. 2. измењен чл. 23. Прво, првобитнк чл. 23. je ab ovo укинут, јер je у чл. 6. закона о изменама и допунама предвиђено, да ће се одредбе чл. 2. примењивати од 1. јануара 1973. Друго, напушхена je инсхитуција друшхвеног договора, шхо je доволно разборихо и мудро, да би хо хребало псхицатн. Треће, нови члан 23. прописао je непосредно., на ннвоу закона, делу процедуру око решавања овог пихања. Чехврхо, напуштено je „гаранховање" исплате пензије у сваком случају за 50°/о из ранијег текста, и ху je основна грешка овог ретења, jep je исплату пензпје, не за 50 3 /о, него lOOVo хребало осхавнхи њеном уживаоцу. Пето, ако пензнја и „зарада” уживаоца пензије заједно прелазе двоструки износ просечног личног доходна свих, запослештх у Словениј«, уживалац пензије плаћа (!) Заједници посебан приспевек допринос .., који се обрачунава тако, да се ыа порез који се плаћа из укупног прихода грађана, употреби количник 0,7! Иначе, и овде ce je астало при ранијем, а найме, да уживалац пуне старосне пензнје, може поново „ступити у радни одыос”, почети обављати самосталну делатност, и радити на основу уговора о делу, иако бар шхо се тиче прва два начныа „рада”, како смо већ изнели, не постоји ггравна могућност да се они остваре. После овакеог, другог, а после оног из друшхвеног договора, и треКег решавагьа овог питатьа, може само да чуди, да je законодавац Словеније пропусти© да бар ово његово, треће решење буде уставно и законито, иако се има утисак да je хтео и желео да цело питање реши „повољно" материјално за уживаоде пензија, он je увоБењем посгбног доприноса и на пензију довео, на свој начин, делу ствар до апсурда. Наиме, не може се искључити, ма то било и теоријски, да овај посебни допринос прогута понекад и делу пензију, а свакако добар њен део. Y том, и у сваком случају, чак и код најмањег oniepelieaa пензије озим доприносом, иако ово решење, уз то шхо je „повољније”, изгледа уставније и законитије, оно je то само привидно. Парадокс je и у томе, што овај допринос, уместо да погаЬа и терети „зараду”, ма и за део тьен износ, што би било, и јест, у природи ствари, он циља у првом реду на пензију и н>у погађа. Стога, и ово решење, иако сасвим близу да буде уставно и законито, оно то није. Није због тога, што je и овакво третираше права на пензију противно већ наведеном чл. 203/1 YcTaßa СФРЈ. Право на пензију, управо право на пријем стечене и остварене пензије, то je она економска и социјална сигурност уживаоца пензије коју, и под свим условима, гарангује и штити сам Устав. А уведена снижења односно умањења пензије овим решењем прво, њеним скроз неодрећеним свођењем на просечни лични доходак, ма било и двоструки, и друго, уведеннм по-