Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

њених нација, живот изгубило између милион и два милиона људи. Зато се захтева да се свим народима обезбеди равноправност. Употреба језика и штампе је питање основних људских права а не локално школско питање. Прегруписавање је знак одустајања од борбе за равноправност, против србофобије и прихватања нове ~географије“ јер многи желе да са собом „понесу“ и територије на којима су живели. Отуда се пресељавањем проблем не решава ако из тога настане спор око територија који може да се претвори у оружани сукоб. Већ у време када је књига писана било је очигледно да су Срби најмање расположени да се боре за очување Југославије, несвесни да једино у њој могу да буду у истој држави. Приморани да у току дуге комунистичке управе воде рачуна само о физичком преживљавању, изгубили су неопходно борбено јединство за очување највишег интереса, опстанка народа. Последњи пут су Срби то учинили 1914. године (стр. 63). Када се капитулантски понашају политичари а народ није вољан да се брани (тако делује и највећи број интелектуалаца) не треба се чудити брзом смањивању броја Срба. Није реч о ~белој куги“ која одавно влада овим просторима. Реч је о политици деоба. Зачуђујуће је да политичари у Србији не увиђају да највећи цех плаћају Срби. Уместо да живе у једној пристају да живе у најмање три државе да би били најбројнији само у једној. У другима ће нестати за неколико година јер су, с једне стране, упућени на мешање с домаћом средином а с друге државним границама спречени да одржавају редовне нормалне везе с већином најближих. Борба за некакву културну и просветну аутономију (у туђим државама) треба само да продужи тихо нестајање. За десет година видеће се потпуно другачија демографска слика па he прича о србофобијп бити излншна. Срби су имали стрпљење да 450 година чекају да се ослободе онога што им је наметнуто. Свет је стао на њихову страну и помогао је стварање заједничке државе. Ако се сада споразумно растурају нико им више никада неће помоћи да исправе грешку и да се поново уједине. Вијетнамцима и Немцима је допуштено поновно уједињење јер су их други поделили. У прошлости је тако било с Пољском и вероватно he у будућности бити с Корејом. А Русе, Југословене и друге који се неозбиљно играју државе нико неће ценити. To посебно важи за Србе који се не могу стално жалити на деловање католичке цркве (које је за осуду) и Хрвате. Морају да знају с ким имају посла и како се ваља бранити. To значи борити се, не само војним средствима али их не искључујући. Помирљивост и тражење споразума не сме да значи одступање од онога што живот значи. У овом случају то би могло да буде маска за дарежљивост територијама и цепање државе, односно за неспособност или недостатак воље да се она брани.

585

Јеремија Д. Митровић: Србофобија и њени извори, М. Милојевић (стр. 577-586)