Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

је више радова међу којима и запажену и до данас једину књигу о економским санкцијама у колективној безбедности. Онда је променио занимање и заћутао. Поново се јавио збирком огледа о национализму и нацноналној држави која је пред нема. Свој став о покренутим питањима Божић износи или наговештава већ у Предговору у коме, полемишући са савременицима који сматрају да he нације нестати и да су национализам и национална држава препрека демократији и напретку и на том примеру показујући сличности између десне и леве крајности. Иако полази од општих цивилнзацијских и моралних вредности писац указује на промене националних циљева и приоритета. Томе приступа врло опрезно. Тако, на пример, каже да је иовезаност територије са чиниоцима производње смањена али да ипак ~одбрана државне територије не губи значај а развој друштва и државе добпја на значају“ (стр. 9). У складу с политичким развојем друштва (и извесним раслојавањем?) нагласак ~више није толнко на јединству (хомогенизацији) нације пред могућом агресијом колико на националном консенсусу о развоју“ (стр. 10). Ту смо! Није ли наша прошлост а и садашњост то потврдила? Није ли се држава у прошлости лакше бранила него данас зато што је било лакше мобшгасатн масе? Свесно развпјени човек размишља о свему па и о томе да ли да се одазове позиву да брани државу, да му случајно неко не „подвали“ па да брани политички режим. Размишљање које није допуштено ватрогасцима и свима који морају хитро и енергпчно да делују док не буде касно. Зато писац с правом указује на везу између нације и одбране државне територије која је уочљиво била чвршћа од везе нације и развоја (стр. 11) али није јасно зашто европском схватању нације супротставља азијско (конфучијанско) у коме је „спремност појединца за жртву зарад добра заједнице“ више изражена. Зар то не подразумева учешће у одбрани државе? Или је, можда, разлика у томе што је Европљанин мање склон потчињавању државној и политичкој хијерархији и вредностима која се намећу. Збирка садржи неколико делова који су међусобно логички поређани и повезани и чине складну целину. Томе, уместо увода, претходи неодржани говор у коме се зналачки скреће пажња на покушаје однарођавања и на погубне последице тога: стварање људи који уображавају да су се ослободили мана свога народа a задржали смо његове врлине. Тако преобраћени се у новој средини, међу туђима, осећају као своји а међу својима као туђи. Није случајно, у нешто другачијем склопу, поменут последњи совјетски председник Горбачов (омашком прекрштен у Александра). Цео текст одише позивом да се не одваја од сопственог тла, свог народа. Они који прекину све везе са својим народом, „поруше све мостове за собом“, принуђени су да прихватају ново, туђе јер немају ништа

587

Др Немања Божић: Haiiuja и пшшонализам. Момир Милојевић (стр. 586-594)