Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

своје. Када се људи освесте (писац каже: разочарају) дођу до закључка да је раније било боље од потоњег па и власт, Пишчева је порука да се чува аутентичност и да се не заноси „никаквнм универзалним или интернационалним идејама, најчешће великим a празним речима“, већ да се у свакој идеји тражи сопствени интерес и цивилизацијско-културни циљ, да се због утопија не дели и не раздире (стр. 19). Завршна реченица: „Знаћете да ко год пљује своме народу у лице, пљује изнад своје главе“ (стр. 21) као да се односи и на ниподаштавање сопствене државе. На тој основи се развија филозофско и политичко размишљање о нацији, национализму и националној држави. За писца је космополитизам утопија јер не признаје спону националног и универзалног разума која се сукобљава с друтом утопијом, (шовиннзмом) на другом крају (стр. 26). Зато критикује (нео)либерале што су, позивајући се на нове појаве (као што је глобализација), потезом пера прецртали и историју и развој државе па тиме и националне државе замењујући је космополитском демократијом. У складу с тим критикује схватање о грађанству које се супротставља националној припадности указујући на пример Југославије у којој је политички и идеолошки осуђивано свако национално опредељивање, чак и југословенско. У таквим околностима се није могла развити грађанска свест а никао је сецесионизам најгоре врсте (стр. 29-30). Грађанство као безлични патриотизам према држави се претвара у најобичнију лојалност према власти а сами грађани га прихватају као национални идеал. Велике силе подржавају такав развој јер он води растурању држава позивањем на самоопредељење народа (стр. 31) а међународна заједница (која је безмало два века била против сваке сецесије) као да почиње да прави изузетке представљајући сецесију као ~распад“. Међутим, то писцу не смета да, служећи се политичким речником, више пута помиње ~претходну“ Југославију. Писац би желео да верује да је случај Југославије изузетак јер се свет креће ка информатичком друштву у коме слобода кретања људи претпоставља отварање државних граница и претварање нацпоналних држава у вишенационалне и мултиетничке које све морају да постану сецесионистичке. Као примере такве државе наводи САД, Аустралију, Канаду, Нови Зеланд и Јужну Африку у којима национализам и патриотизам почивају на националном консенсусу а не на етничком, културном или верском пореклу. Нација и грађанство нису међусобно супротстављени али се ипак будно мотри да се не поремети међуетничка равнотежа (стр. 35-37). Није ли то опет разлог за затварање? Поготово што сам писац то делимично прихвата у облику релативне затворености: „На слободном светском тржишту информатичког друштва територијалне границе ће бити више коректив него фактор кретања

588

Др Немања Божић: Наиија и наииоиализам, Момир Милојевић (стр. 586-594)