Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

чинилаца пронзводње“ (стр. 38 курзнв писца). На таквом светском тржншту владаће тотална конкуренција па he националне државе морати да буду чвршће да би могле да поднесу њен притисак, Те нацноналне државе бнће преуређене у управљачке, предузетничке и преговарачке и постати већином усељеничке, „имаће битну примесу грађанске свести у свом националном консенсусу али та свест неће да буде и његов једини стуб“ (стр. 39). Због деловања мултинационалннх компанија савремена нацнонална држава се суочила с кризом идентитета и „одговарајућим падом свог ауторитета" упоредо са сопственим растом и бирократнзацијом (на истом месту). Због неравномерног географског распореда извора и научног и техничког напретка (90% технологије је у поседу држава чланица OECD a 10% остатка света) глобализација још није пзазвала једнак осећај свих људи н нација за заједничке вредности и циљеве. Напротив, изазвала је већу бригу за идентитет нација и разлике међу њима. Тако се уместо хуманих вредности ствара нова подела рада између све скупљих услуга и све јефтиније производње робе (стр. 40 —41). Упркос томе писац истиче (у стварн се внше нада) да ће преобраћене државе послужити за превазилажење тих разлика и за претварање конкуренције у „продуктивно такмичење држава“. У таквнм околностима предстоји обнова „суверенитета, територнјалног интегритета и независности савремене националне државе" али с другачијом улогом (стр. 41). Није ли то исто што и до сада али с другачијим, модернијим објашњењем? To је у ствари пишчев обрачун са онима који сматрају да човечанство треба да се обједини на универзалној рационалној н демократској основи без државних граница. Он се (изгледа) залаже за нације као средство сједињавања људи у оквнру јаке националне државе (стр. 42). Другим речнма, за поистовећивање нације и националне државе, што је у међународном жаргону одавно одомаћено (на пример, „Друштво народа“, „Уједињене нације“). Писац не каже али би се из његовог тока мисли могло закључити (или бар наслутити) да би велика и јака национална држава (усељеничка) спречила или бар ублажила постојеће и чак претеће масовно кретање становништва ка богатим државама. Saxo он говори о улагању капитала у неразвијене државе, пре свега у образовање становништва. На тај начин ће развијене државе стварати не само нова тржишта већ ће се и бранитн од поплаве неквалификоване радне снаге или he је скренути у слабо органнзоване државе, какве су по правилу грађанске државе, не устручавајући се притиска на њих (стр. 44). Јака национална држава мора да почива на националном консенсусу о националним и државним интересима, консенсусу духовне и световне власти, традиције и науке. „Тај консенсус садржи у себи и грађанску свест ако је исход самостално изражене

589

Др Немања Божић: Ншшја и наиионалчзам , Момир Милојевић (стр. 586-594)