Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Мржња која је довела до грађанског рата не може да ишчезне као непријатељство између два народа који су били сукобљени као припадници држава. Ране и ожиљци, нарочито у сећању потомака жртава, снгурно отежавају ако не и онемогућавају васпостављање пређашњих веза и односа, укључујући поновно уједињење. Ту важну чињеницу не могу да потисну размишљања о штетности или корисности Југославије за Србе попут ових: ~Да ли би, осим латентно опасних односа са својим суседима Албанијом и Мађарском, због шиптарске и мађарске мањине у Србији, могао да квари односе са Грчком, Бугарском и Италијом због мањинских питања Словеније, Хрватске и Македоније с тим земљама? Јер већ смо се сагласили да би српски народ могуће економске користи морао да постигне и на други начин, путем тржишта без било какве Југославије нове врсте“ (стр. 103). Ма колико било важно питање мањпна никада није доводило Југославију до оштријих сукоба ни са једном суседном државом а да се не говори о небризи српске мањине. Треба лн да будемо срећнн што су се Словенци, Хрвати и Македонци отцепили? Још да се отцепе Косово и Војводина и Србија he се ослободити свих брига о мањинама а за награду може да добије нова тржишта! Држава се не може свести на тржиште нити њени односи на трговину чак и кад се осећа носталгија за неком, како би Милан Грол рекао, преткумановском Србијом. Изјашњавајући се против неке нове, свакако веће Југославије писац остаје дужан да објасни смисао свог исказа: ~Не би ли српски народ чак имао политичке штете од ’неке’ или ’велике’ Југославије, односно не би ли та Југославија била препрека на путу интеграционих токова на Балкану? У првом реду с Бугарском и Грчком о чему нас историја учи“ (стр. 103). Како уједињавање може да буде сметња за интеграцију а распарчавање то није? Уместо објашњења писац наводи за много шта корисну мисао Махатме Гандија да се никако не мења оно што није нужно мењати н додаје: „Можда баш садашњу Југославију!“ (стр. 107). Ако је то његов коначни став нејасно је зашто се враћа на став да he питање Југославије бити отворено „када у српским земљама превлада правна држава и демократија у правом смислу речи. Да не би било забуне морате претходно себе и ваше саговорнике упитати шта he та и таква демократија донети српском народу a to he да буде предуслов да о ~некој“ Југославији уопште буде говора. Било када и било где“ (стр. 109). Опште мешање државе и уређења у држави с примесама рачунџијства. Писац зна шта је хтео да каже истицањем да питање није: „Југославија или не“ већ „демократија и демократска одлука свих... у којој и каквој he држави да живе и раде“ (стр. 112-113) али не и невични читалац који очекује да му се јасно каже да ли то значи да се о држави не говори зато што је ван спора (да држава постоји и да друге нема) и да се може расправљати само о њеном уређењу или пак да она тек треба да се створи. У сваком случају

593

Др Немања Божић: Наиија и наиионализам , Моммр Милојевић (стр. 586-594)