Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

држава и уређење нису питања у истој равни. Свиђало се то коме или не али држава је примарна јер је демократија само у њој могућа. Научнн и технолошки развој могу да измене однос државе и демократије у мери у којој мењају односе у друштву уопште па и досадање вредности. Писац сматра да су већ сада условили: „(1) нови садржај државног суверенитета над територијом и интегрнтета територије (границе држава нтд.); (2) други ред првенства у развоју државе и друштва, од привреде до културе; и (3) измењени, да кажемо географски распоред светског тржишта са свим последицама за будући развој међународне заједнице (консенсус великих сила, на пример) и свега у вези с њом (место и улога, као и мрежа међународних организација и институција и др.). Информатичко друштво чини досадашњи правни живот застарелим, иреображава делом и морал и обичаје људи, продире, чак, у њихов лични жнвот или приватност“ (стр. 118-119). To је примећено на научним скуповима још пре више деценија али је несумњнва све већа превласт држава које су у научном и техничком развоју највише одмакле тако да је разлика између развијених и неразвијених све већа као што су веће социјалне разлике у друштву. Отуда релативизацнја суверености и територијалне целокупности важи само за мање (слабије државе). Велике државе дају себи право да интервенишу у малим државама (чак и војно) али обрнуто није могуће јер је територија великих држава добро, чак боље заштићена у ери нуклеарне премоћи. Зато компромиси и консенсус важе само за велике а мали могу само да дају уступке. По мишљењу писца није сигурно колико дуго то може да траје јер почива на равнотежи снага (стр. 121-122). Балканске државе би морале да се оријентншу на стицање знања (стр. 123) и да, по угледу на скандинавске земље, усвоје енглески као радни језик (стр. 124), оснују заједнички универзитет и припреме се за будућу балканску (кон)федерацију (стр. 125). Поред тога писац предлаже да балканске државе оснују фондове за подстицање учења енглеског језика и удружење тих фондова да би рационалније трошиле средства на основу заједничке политике (стр. 126-127). Ту идеју би прве требало да подрже Југославпја и Грчка (стр. 128) и то образлаже њиховим интересима (стр. 129130). Таква иницијатива не би морала обавезно да има међудржавно обележје (стр. 130). За писца је то само једна „варијација на тему“ релативног јединства националних интереса балканских земаља. Нема сумње да је то тема за озбиљно размишљање, нарочито када се има у виду судбина досадањих покушаја да се створи чврст балкански савез. Али цела књига налаже озбиљно размишљање н у томе је њена највећа вредност.

Момир Милојевић

594

Др Немања Божић: Наиија и наиионализам. Момир Милојевић (стр. 586-594)