Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

могућностима стварања четвртог Рајха. Василијевић сматра да је „готово немогуће“ са сигурношћу рећи да ли he та прогноза бити потврђена као основана, али да „више искустава из ранијих раздобља упућују на опрезност“,- Стабилност Европе је могућа „само ако се изнутра битније не мењају односи“. Ј Ова констатација нам се чини важном зато што се права човека остварују у државама и зато зависе од њихове унутрашње стабилности. To истиче иВ. Василијевић и, у делу под насловом „Права човека као унутрашња ствар државе (domaine reserve), наводи најпознатије националне документе о правима човека, почев од енглеске Велике повеље о слободама (1215), који су објављени у збирци Темељи модерне демократије (1989) са коментарима на које се често позива, указујући на њихову актуелност, можда сувишно препричавајући садржину докумената према делима појединих писаца, а мање на основу текстова докумената који су му били доступни не само у збиркама већ и у појединим часописима. За разлику од коментара у Темељшш модерне демократшје , Василијевић негативно оцењује акте донете у Русији 1917-1918. сматрајући да се с њима „започиње један својеврстан поступак кршења права и слобода човека и грађанина у име заштите тих права и слобода у тоталитарном систему социјалистичког типа“. 4 Писцу ових редова такав став може само да годи јер је и он дошао до закључка да су тада одбачена лнберална схватања, а јавно прокламовани диктатура и насиље као главна средства социјалне револуције. Владан Василијевић је у разради те идеје отишао даље, констатујући да то није било уочљиво у почетку, али да су, тридесетих година и касније, размере зло}лштреба биле све веће, и закључио: „Цинизам званичне политике нема граница. Власт је безобзирна. Дозвољено јој је све што њој одговара a то је увек, да фарса буде потпуна, за добро народа и сваког грађанпна. Совјетска власт he до 1939. године чинпти систем европског тоталитаризма који ће права човека обезвредити на застрахпујући начин, преносећи много шта од тога и на период непосредно после Другог светског рата и све до краја шездесетих година.“ 6 Ради контраста он наводи главне одредбе Вајмарског устава Немачке (1919) за којима смо и ми зажалили што нису нашле место у Темељима модерне демократије. 1 Вајмарски устав је био краткотрајна епнзода Немачке, па зато Василијевић читаво раздобље до Другог светског рата оцењује као лоше, имајући пре свега у виду груба кршења права и слобода човека у Италији, Немачкој и СССР-у у којима је партија на власти неприкосновено одлучивала о свему. Он прихвата гледишта у док-

2 Права човека, стр. 7.

3 На истом месту.

4 Исшо, стр. 14.

5 Анали иравиог факулшеша у Београду, бр, 4-6/1997, стр. 570.

6 Права човека , стр. 14-15.

7 Анали иравног факулшеша у Београду , бр. 4-6/1997. стр. 571.

596

Права човека. Зборник докуменаша , Момир Милојевић (стр. 593-602)