Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

IN MEMORIAM

Сазвежђе смрти

Смрт је као и рођење индивидуални чин. Свако се рађа и умире сам, независно један од другога. Колективна смрт је ретка, сведена на случајеве масовних помора услед природних катастрофа, епидемија или ратова којих је, нажалост, било много на простору на коме живимо. Међутим, и између смрти појединаца може да постоји нека, макар случајна, тајна и тешко видљива веза као што је случај с неким дугогодишњим делатницима Правног факултета у Београду. За непуне две године умрла су шесторица који су скоро читав радни век провели на Факултету. Најстарији међу њима је био Будимир Радојичић, дугогодишњи шеф рачуноводства. Вероватно да ни најстарији наставницп, одавно пензионери, не могу да кажу када је Буда (како су га сви звали) дошао на Факултет. Можда 1948. Затекли су га на Факултету и ту га оставили. Многе су генерације наставника и службеника прошле кроз Факултет и оставиле трагове али Буда је био један и јединствен. не само шеф важне службе већ и економ, домаћин куће у најбољем смислу и, изнад свега, одличан саветник н искрени пријатељ свакога. To су морали признати и они којима се није свиђала његова штедљивост коју су били спремни да назову шкртост. Буда није штедео за себе већ за кућу којој је свом душом припадао. Највећу моралну сатисфакцију је добио када је један декан пред њим поцепао решење о престанку радног односа које му је један ревносни службеник поднео на потппс. Буда је остао у радном односу све док је то по закону било могуће. Прнређен му је скроман испраћај у просторији у којој се то никада није чинило. Кратким и топлнм речима га је поздравио дугогодишњи колега Танасије Јанићијевић, свима нама добро знани Таса, и предао му поклон колега службеника. Буда је и даље остајао у својој канцеларији помажући докле је год било потребно. Последњн пут сам га видео једног кишног октобарског поднева 1995. испред зграде Факултета. У кратком разговору је рекао да се не осећа добро. Почетком новембра је умро. На испраћају из капеле у Делиградској се окупило петнаестак наставника (углавном пензионисаних) и службеника, најприснијих пријатеља. У њихово име и у име Факултета од Буде се дирљивим говором опростио Мирослав Миша Петровић, предодређен за то јер је деценијама, више по професији него по функцијама, био упућен на најтешњу сарадњу с њим. А онда је уследило нешто штг