Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

састајали и размењивали обавештења о збивањима у нашој земљи трудећи се да разазнамо о којим се нашим професорима ради у нетачно написаним именима у извештајима Павла Јанковића, сталног дописника Монда из Београда, који се у то доба могао цитирати у докторским дисертацијама. Незаборавни ће остати дани Нове године проведени у Венсенској и Булоњској шуми који су нас подсетили на ретке тренутке опуштања у Београду. Можда том дружењу у „граду светлости” треба захвалити за сарадњу која је уследила, нарочито када је Обрен прихватио тешку дужност уређивања и ажурирања Анала коју је крајње савесно обављао до последњег даха. Иако је могао да ради „по својој памети” није се либио да се обрати свакоме од кога је очекивао неку помоћ или мишљење и о некој наизглед безначајној ситници. Знао да је да му због тога неће пасти круна с главе јер се обраћао оданим пријатељима који данас за њим тугују. Међу њима је био и Миша Петровић. Тугујући за Обреном нисмо обраћали пажњу на Мишу. Приметио сам да га често нема у кабинету али сам мислио да је заузет неким другим пословима пошто је предао дужност декана коју је у два маха обављао у најтежим околностима: у највећој државној и политичкој кризи Југославије (1989-1991) и незапамћеној економској (1993-1995). Изненадио сам се када сам га једном срео у лаганом ходу преко пута Факултета. Рекао ми је да се опоравља од операције. He много после тога видео сам га на Факултету, додуше код пријавнице. Није прошло много времена а он је био онај стари Миша који прескаче по два степеника. У јунском року је испитивао студенте а онда је одређен за дежурство на писменом квалификационом испиту за упис на Факултет 30. јуна у 8 часова! Време је брзо пролазило па ми се чини да сам га видео и у септембарском испитном року. А онда, једног дана, држећи новине у руци, отац ме запита да ли на Факултету има неки професор Мирослав Петровић. Одговорих потврдно а он ми рече да је умро. Просто да не поверујем. И Миша је био један од оних које сам познавао од прве године у студентској Стручној групи за међународно право и дипломатску историју. Постао је асистент и наставник за Финансије и финансијско право на Правном факултету у Београду и ту остао до краја, не бирајући послове и функције. Могао је неко и не бити задовољан сваким његовим поступком али све то мора да устукне пред оним што је Миша значио за Факултет и за све нас. Што је наше познанство и друговање дуже то је туга већа. 1 Заокупљени пословима и невољама сваке врсте скоро да нисмо приметили да је пре Мише био озбиљно болестан наш колега Драгољуб Атанаиковић. Њега сам, већ опорављеног, сре-

1 Говор колеге и декана Дејана Поповића на комеморативној седници објављен је у Архиву за правне и друштвене науке, 1997, бр. 4, стр. 677^81.

613

In rncmoriam - Сазвежђе смрти (стр. 611-614)