Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

створила представа о свему што се претварало у неотклоњиву патњу. Она га је непрекидно пратила, постајала злокобна иманенција, која га је шчепала и држала у својнм мепгелама тако и толико да се ње никако није могао отрссти. Као грудва што се закотрљала са врха брега, патња му се увећавала усовним неизбежностима, да би се или негде због нечег зауставила п, дај Боже, распршила, илн га, најзад. у нскакав амбис однела. Нншта се није знало и ништа није било извесно. И тако, у некаквом претпостављеном збнру свнх недаћа што су га снашле, он је све више задобијао изглед велике жртве. Иако у свпм временима има и много и разних жртава, време које је и њега изнедрпло бнло јс изнад свнх другпх, бар у новије доба, по бесмислености и броја п начина претварања људи у пуке или необичне жртве. Он је, неспорно, међу овнм другим. Притом, нсважно је колнко је све иотицало из неког аноннмног центра или многих центара моћи, што су се намножили и учврстили у потрајалој ноћи, или се, пак, састојало п у парадоксалним доприносима самог жртваника (самог Саше, дакле), који се можда и невољно определио за најдрастичннју варијанту жртвеништва. Чињеница је да је непојмљиво страшно, недостојно и срамио можда за све пред чијпм се очнма то одвијало. He једног трена, и не само као један догађај, епизода у смутним временима, већ током низа година, низа који је својим продужавањем постајао све стравичнији. To је, нажалост, остало неизбрисиво. Можда he се неком неупућеном причинити да су и ове ретроспекције само извесни покушај ~литерарисања“ у тренутку у којем тако нешто не пристаје. Нека одговор дају само суви подаци и злоћудне чињенице. Бачен на улицу, како је предочено, наш Саша, ваљда згрожен оним што му се десило, повређен и ионижен ваљда до самог корена свог иначе несрећног бића, можда и под притиском оних најтамнијих сила у себи, грчевито се припио најгорем ~излазу“; повлачењем са јавне сцене, ма у ком виду се она показивала, увлачењем у најтамније кутове своје интиме, уз то и најнепознатије и најопасније. Да би, макар и несвесно, све било доведено до најапсурднијег апсурда: кад се већ тако и дотле стигло, нека се иде и даље, макар и у неповрат. Вероватно је зато с оноликом упорношћу одбацивао нуђене му могућности да оде у неки институт, да се бави својом струком и науком, кад је већ најурен са Факултета, с којим је, канда, животно срастао. А није ни покушао да дигне руке од тога, па да се, рецимо, иочне бавити неком слободном професијом, на првом месту адвокатуром. He, и сто пута не! Он је иопут парије остао без ичега, спао ваљда на злехуду социјалну помоћ или, можда (то не знам), помоћ и најсиротињскије вегетирање од дела платице своје животне сапутнице. Тешко га је било видети ма кад и ма где на улици. Срећом. Јер

619

In nicraoriam - (С)поменнк нашем Саши (стр. 615-621)