Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

новници (острва) задржати своју веру, законе и обичаје.” 5 По повратку y Француску, генерал Декан (Decaen) бивши гувернер Маскарена (Mascaregnes), био je саслушаван y Ратном савету, али je ослобођен сваке одговорности због пораза, a император му je чак и честитао што je од победника успео да добије тако повољне услове, рекавши да ~никада није видео часнију предају.” 6

И поред повремених успеха француских пирата 7 и ефемерне победе код Велике Старе Луке 8 (Vieux-Grand Port), који су за неко време одложили исход надметања око острва Маурицијус, сви облици владавине, Конвент, Директоријум, Конзулство и Царство искусилн су поразе y поморским биткама са Енглеском, a ове су пратили одговарајући губици последњих прекоморских територија које су Француској преостале после Париског мира 1763. године. Света Луција, 9 Мартиник, 10 Гваделупа, 11 Реунион 12 итд. Наполеон je, дакле, располагао свим потребним елементи-

5 Закон о проглашењу од 5. децембра 1810. године имао je унеколико другачију формулацију: „исти закони и исти обичаји који су били на снази до овог дана, важићс и дал>е.”

6 H. Ly-Tio-Fane-Pineo, наведено дело, стр. 163,

7 He потцењујућн подвиге француских пирата с Антила, треба рећи да су и гусари y Индијском океану загорчавали живот Енглезима. Port-Louis je био њихова најважнија база. Упоредити: Marcelle Lagasse, Људи с мора (Ces hommes de la mer édition JPC), зборник хронике објављиван y Expressu на острву Маурицијус од 1972. до 1987.

8 Ова битка ce помиње као једина победа француске морнарице yто доба. Уистину била je још једна на дан 31. маја 1805. године на Мартинику, када je жеђ приморала Енглезе (који су Дијамантску стену - H. М. S. Diamond Rock претворили y man of war) да ce предају адмиралу Вилневу (Villeneuve). Али, 21. октобра догодиће ce Трафалгар.

9 Прокламација генерала Гринфилда (Greenfield) и адмирала Худа (Hood) од 25. јуна 1803. Упоредити: N. Ј. О. Liverpool, The history and development of the St. Lucia Civil Code. Barbados 1977, réédition 1883, нарочито стр, 3. Видети такође, разне студије објављене y 14ој свесци (1983) Revue Générale de droit.

10 Мартиник je капитулирао y два наврата, a y међувремену je био ослобођен дипломатским путсм. У члану XIII Уговора о капитулацији од 24. фебруара 1809. (Законик Мартиника том 5, страна 332 и даље, нарочито страна 336) било je речено: „Закони који су на снази биће задржани до уговора о миру између две нације. Организација судова остаће таква каква je сада.” У капитулацији од 22. марта 1794. било je наведено y члану X (Законик Мартиника, том IV, страна 244 и дал а е, нарочито 246) да „Грађански законик који важи на Мартинику (?) биће задржан y важности две године.” Упоредити о овоме: Liliane Chauleau, L’occupation anglaise à la Martinique (1794-1802), Historial antillais, tome 3, Fort de France 1981, стране 37-50. Рођење Жозефине, прве Наполеоновс супруге, о коју ce отимају Санта Луција и Мартиник и настањивање њене породице y месту Trois-Ilets на Мартинику могли су повећати Цареву осетљивост о овом питању, али јс 1810. године Креолка већ била удаљена.

11 Уговор од 6. фебруара 1810; Видети: Jur. Gén, lère édition, том 2, одрсдница Colonies, стр. 668.

12 Н. Ly-Tio-Fane-Pineo, In the grips of the Eagle, crp. 152 и 153. У акту o капитулацији од 8. јула 1810. y члану 2. било je речено: „Закони, обичаји и религија становника као и њихова поссбна својина биће поштовани.”

117

Е. Агостини, Одговорност за штету од опасне стварн... (стр, 116-130)