Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ма да установи како Шкотланђанин Фаргухар (Farguhar), први енглески гувернер Маурицијуса није учинио никакав нарочити уступак генералу Декану: он je једноставно уврстио 1 ’ lsle de France y исту категорију y којој су била и остала енглеска завојевања. Наиме, почев од одлуке y спору Campbell v. Flail из 1774. године, 13 y Енглеској ce правпла разлика између земаља за насељавање (Setled Countries), y које су енглески наследницн доносили са собом своје право Common Law, y мери y којој ce то право могло ускладити са локалннм амбијентом и освојених земаља (Conquered Countries) y којима je победник оставио y важности обичаје побеђене стране.

Француско острво (l’lsle de France) ce налазило y овој другој категорији и без обзира што je поново добило име Маурицнјус, које су му наденули Холанђани приликом заузимања, 14 наставило je да живи под заставом европског континенталног права. Отуда je на пример, било могуће да Адриан д’Епине (Adrian d’Epinay) као заступник насељених колона, затражи да им Енглеска накнади штету коју су претрпели због ослобађања робова 15 (који су им припадали). У Француској je закон од 30. флореала 16 донет y време конзулства, поново успоставио ропство 17 и вратио правну снагу Законику о црнцима (Code noir), док je Наполеонов (Грађански) законпк y члану 545. искључивао могућност експропријације без претходне, правичне накнаде. Како je Грађански законик од 1804. године, заједно са Трговачким закоником (Code de commerce) и Закоником о грађанском поступку (Code de procédure civile) био на снази на Маурицијусу 18 п

13 1774. Loft 655.

14 Видети: Maurtius illustrated саставио Allister Mac Millan, Лонцон 1914, репринт Папете (Papeete) 1991, стр. 11-70, одредница „History” написао Albert Pitot, стр. 13.

15 Mauritius illustrated, стр. 46-51. Француски краљ Карло X ишао je joui даље јер je Хаитију условно стицање независности тиме да „Бисер Антила” исплати накнацу француским колонима за одузету земљу и робове. Робови на Хаитију су откупили своју слободу за цену од 150 милиона златних франака уредно исплаћиваних y раздобљу од 1825. до 1897. године, a да ce Веома-Хришћански краљ, Крал 3 Грађаннн, све врсте републичких режима (међу којима и режим Виктора Шелшера (Victor Schoelcher - који je иначе био иницијатор укидања ропства y Француској) прво, ауторитарно, a затим и друго либерално Царство, због те чињенице нимало не узбуде.

16 Duvergier, том 13, стр. 446.

17 У ствари, Закон од 16. пливиоза, године друге (по револуционарном календару), (Duvergier, tome 7. стр. 36) ннје био y примени на Маурицијусу. Видети: Ј. Р. Biondi, F. Zuccarelli, 16 pluviôse An П, Les Colonies de la Révolution, Paris, Denoël, 1989. erp. 127.

18 Одлуке од 25. ваидемиер-а године четрнаесте и од 3. септембра 1807, кад je реч о Грађанском законику. Што сс друга два законика тиче, видети: Е. Agostini, Droit comparé, Paris, Presses universitaires de France, 1988, n° 157 стране 233-296 и наводе y фуснотама. 118

Е. Агостини, Одгоиорност за штету од опасне ствари... (стр. 116-130)