Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Најскупље рачуне, a то смо y више наврата били y прилици да доживимо, испоручује неефикасан и рушшран правни систем. Присутан je својеврстан парадокс, судије су преоптерећене a судови непопуњени. Тешко je говорити о ефикасности поступка када, неретко, размак између појединих рочшпта главне расправе обухвата период од више месеци. Тада ce парннчни предмети, заправо, налазе y стању сталног мировања 21 - које није противно само начелу ефикасностн него je истовремено узрок деформисању и деградацији других начела па тиме и самог поступка. 22 Претпостављени квалитети правне заштите губе сваки смисао a постоји непремостив раскорак фактичких и правних стања.

Vin

Најзад, доста велшш број укшгутих пресуда због постојања битних повреда одредаба парничног поступка показује да постоје разлози који ce не могу пршшсати само (евентуалним) дефектима парничне процедуре. Проблем представља п прпмена тих правила уз не баш занемарив постотак њиховог непоштовања н повреде. У наведеном смислу снстематско лично усавршавање судија и развијени снстеми њихове едукацпје али и ригорозно праћење сваке појединачне каријере мора иматп значај коректпва који ће, н y персоналној компоненти, обезбедитн додатну

тсклпх година y оквирпма извршне власти конституисан паралелан и y основи нспотребан систем. Све шире ce устаљује пракса образовања агенција, дирекција, комитета илн некпх других парадржавних органа. Круг надлежности таквих установа чссто ce поклапа са већ утврђеним пословима одговарајућпх органа извршне власти н испољава својеврсно дуплирање истих функдија. To није, међутим, сметња за њихово даље ширење и конституисањс нових. При томе јс веома тсшко доћи до релевантних података колико ce људн и којим средствима запошљава y тај парадржавни сектор. He поставља ce ни питањс да лн je то уопште потребно a ако јесте колико кошта и на којем броју престаје. С друге стране, судска ce власт низом ограничења па и оним персоналног тнпа систематски сводн y оквире који угрожавају идеју њене еманципације и пуног испољавања.

21 Када би на основу важећих решења парничне продедуре одржавање рочншта главне расправе било димензионирано y интервале од најдуже петнаестак дана, тада би времснскн развој поступка имао сасвнм другачијн ток и квалитет. У низу ситуација то би обезбедило, на бази истс нормативне подлоге, један знатно ефнкаснпји и економичннјн поступак од оног којп je сада са разлогом предмет снажне критике.

22 У наведсној ситуацијн губп ce сасвим смисао начела непосрсдности, судн ce на основу расправннх записннка јер временом нестају свн ефскти усменог расправљања, тешко je говоритп о контннуптсту и једннству главне расправе, снстем слободнс оцене доказа губи један од својих основних квалитета. Све то резултира снажнпм потискпван.см правних y корист фактичких стања која бптно одсгупају од пропнсанпх метода остваривања правне запггите.

202

Р. Ксча, O променама Закона о парничном поступку (стр. 188-204)