Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

мета по једном судији, није боља. Као да нема субота, недеља, ванрасправних дана, годишњих одмора, државних и верских празннка, као да судија не остварује једну од најкомплекснијих и најосетљпвијих професија које подразумевају давање свакодневних одговора на изузетно сложена правна и чињенична питања што подразумева изузетно висок степен стручннх и моралних квалптета судије, али и његово стално образовање н усавршавање. Већ по дефпницији подразумева ce време које тако оптерећен судија не може имати. Само под том претпоставком може ce рачунати на потребан квалитет правне заштите. При постојећем стању то није оствариво осим ако ce не жели створити привид суђења п његова пука имитацнја. Судија оптерећен низом предмета - за које не може да ce припреми нитн концентрише - не суди него нагађа. Потребно je, дакле, овим поводом али таксфе п иницнрањем расправе искључиво посвећене питању кадровске оспособљености судства једном поставитн питање којп je то број судија који ствара реалне претпоставке да ефикасно, али исто тако законпто и правпчно, остваривање правне заштите, неће остати само пука жеља и илузија. 1у Наравно то не пскључује нити обесмшпљава покушаје да ce модернизацијом функционалног дела проблема обезбеди потребан амбијент за остваривање наведеног циља. Питања као што су колико то кошта и слично, y најмању руку су лицемерна и злонамерна. 20

танцама мора бити снажан коректив свих могућих пропуста и ман.кавости присутних y раду судова нижег ранга. Контролна функција инстанционих судова укључујући неопходност да ce путем Врховног суда Србијс створе неопходни услони за јединствено функционисање правног система, захтева да ce судијама тих судова остави знатно више времена за припрему сваког појединачног случаја али и за њихово стално образовање и усавршавање. Наведена чињеница сасвим релативизира податак о номинално мањој оптерећености судија окружних, Вишег трговинског суда и Врховног суда Србије.

1Ј Стицајем околности - пре свега због неспособности или могуће опструкције извршне власти y конституисању судског система нормираног правосудним прописима из 2001. године - питање да ли би окружни судови, са 383 судија, уопште могли одговорити на изазове настале ширењем своје првостепене надлежности за сада има само хипотетички карактер. Губитак инстанционе надлежностн ових судова и њено преношење на апслационс судове, y свему томе, не би одлучујуће доприносио санирању проблема јер je, no обиму, y очигледној несразмери са новауспостављеном надлежношћу окружних судова. С друге стране, сужавање прврстепене надлежности општинских судова претпоставља постављање питан.а да ли je број судија y овим судовима можда предимензиониран y светлу примене решења из 2001. године. Колико нам je познато, ни y моменту припреме новог правосудног законодавства ни по његовом доношсњу, одговарајућа аналитика није изведена a такође нема индикација да ће то уследити y наредном периоду.

20 Као пример наведене хипокризије y којој изостаје сваки покушај да ce број професионалних судија димензионира y оне оквире који ће реално обезбеђивати услове за квалитетно пружање правне заштите, можда најбоље изражава чињеница што je про-

201

Р. Ксча, O променама Закона о парничном поступку (стр. 188-204)