Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
због задоцњења y извршењу уговорних обавеза углавном истоветне. Схватање да лица која ce баве вршењем туђих послова као и лица која ce јавно нуде за њихово вршење треба да накнаде позитивни уговорни интерес y случају да су сопственим ћутањем проузроковалн штету другој страни je занимљиво, али ce не може одржати. У првој варијанти, као главни разлог на коме схватање почива, наводи ce тврђење да je уговор о налогу закључен. Отуда би и одговорност професионалног налогопримца била уговорног порекла. Али, управо овај главни разлог не стоји, a ако њега нема, не може ce одржати ни тврђење да je реч о уговорној одговорности. Наиме, насупрот тврђењу о закључењу и постојању уговора, уговор о налогу није закључен. To произлази најпре из јасно формулисаног правила из члана 750, Закона о облигационим односима y коме нема ни помена о закључењу уговора о налогу. Наведено, супротно становиште једноставно не одговара стању de lege lata , Затим ми знамо да je наведено правило бнло предложено y Скици (чл. 776) и да je нз ње преузето без икаквих правних измена (уз две незнатне језичке) y текст Закона о облигацноним односима. Најзад, и то je одлучујуће, правило je формулисано y оквнру једног кохерентног снстема, y коме ce његов творац смишљено определио за једну од две постојеће солуције y упоредном праву по којој (чл. 1003. Аустрпјског грађанског законика) уговор није закључен, одбацујући оно друго решење (чл. 395. Швајцарског законика о облпгацпјама) по коме ce y истоветном случају сматра да je уговор о налогу закључен.
Од самог почетка стварања новог система облигационог права, решење по коме y случају ћутања професионални налогопрнмац одговара само за евентуално- проузроковану штету другој странн било je доследно спроведено. Од првих замислп, док je то био још само један правнотеорнјски систем па до законског правила, постоји стална непрекпнута линија једног и непромењеног решења. Срећом редактори ннсу y њу дирали те je неизмењена допрла и до Закона о облигационнм односима. Отуда ce не може говорити о случајности о неразумевању, или о нескладу између замисли y Скици п редакторских интервенцнја итд. као што je то могуће чинити приликом анализе некпх других чланова из Закона о облигационим односима, па и y садржински сасвим блиском случају чл. 42. ст. 3. и 4. Закона где je не нарочито срећна интервенција редактора унела приличну
48
М. Орлић, Ћугање понуђеног као знак пристајања према ЗОО (стр. 5-54)