Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

„нормално" функционише, тј. да je ефикасан. И, друго, извесност као посебна правна вредност представља мерило за критнчко расуђивање о стању и квалитету датог права.

Као посебна вредност, извесност ce разликује од сигурности као вредности. Ta разлика je важна због разликовања правне извесности од правне сигурности. Правна сигурност y наведеном смислу представља идеалну извесност, која би постојала само кад би ce право идеално примењивало. Пошто то није случај, боље je да ce за нормално функдионисање права користи израз правна нзвесност. Наведено разликовање, дакле, произилази из тога што законитост никад не може да омогући потпуно и трајно постизање правне сигурности. Чак и кад би поредак функционисао на најбољи могући начин, још увек би постојала незаконитост, макар само y малом и прикривеном облику. Због тога законнтости више одговара појам правне извесности.

Законитост као извесност, a извесност као посебну правну вредност, треба разликовати од других вредности, каквим ce вредностима y ширем смислу сматрају све оне које стварно утичу на органе који стварају и примењују право (моралне норме, политичка начела, правна мишњења истакнутих правника, итд.). У ужем смислу, пак, таквим вредностима сматрају ce само одређене друштвене или чисто правне вредности (правда, правичност, слобода, сигурност, једнакост, ред и мир, делотворност, целисходност, све до тзв. чисто техничких правних вредности, какве су јасност, прецизност, потпуност и сажетост правних норми, тј. права). Међу њима, истакнуто место припада недостижној правди и достижној правичности.

Правда (iustitia, la justice, die Gerechtigkeit), спрам законитости, представља врхунску друштвену и правну вредност. Она je вредност зато што je једна врста сразмерности и склада, све до постизања хармоније, која je други назив за апсолутну правду. Код Срба je правда увек извођена из оног што јесте, што je природно и истинито. Правда je истина, a праведно je само оно што je истинито (Д. Обрадовић). Поред те апсолутне, природне правде, постоји и тзв. друштвена правда са својим изведеним врстама (правна, морална, религијска, итд. правда), која je релативна. Ехо те правде y позитивном праву препознајемо као законску и судску правду, тј. правичност.

61

Д. М. Митровић, Начело законитости (стр. 55-78)