Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

поставкама y којима ce право схвата као „моћи бити“. 13 За М. Хајдегера, само да поменемо, право представља оруђе чија je сврха ~збрињавање“ и ~услужност“ као „дневна потреба“. Право због тога треба да омогући заштиту од „неизвесности и непрорачунљивости", односно треба да обезбеди и „извесност" и „прорачунљивост". 14 Најзад, ни y домаћој правној теорији извесност није сасвим занемарен појам. На пример Ђ. Тасић, говорећи о правди и реду, запажа да ред ~сам по себи има вредност, и то једну велику вредност ... Ред значи на првом месту предвидљивост или извесност". 15 Зато извесност није само ~датост“, већ и „вредност“ која има своју ~динамичку, активистичку димензију“. 16

Извесност, као што може да ce примети из наведених примера, није потпуно непознат ни занемарен појам y правној теорији, 17 иако je до обнове интересовања y XX веку дошло првенствено захваљујући развоју природних наука. Сходно томе, извесност произилази из човекове свести о себи као нечем различитом од прнродног и друштвеног окружења. С друге стране, свест о властитом постојању и потреба да ce постојање обезбеди (сачува и продужи), стварају п утврђују човеков личнп (субјективни) став (и поглед) према свету. Он ce емотивно испољава као брига за (властито) постојање, a рационално као пзвесност или неизвесност, која ce y нормативном облику испољава као налог да ce нешто учини, не учини или да може да ce учини, како би ce умањила неизвесност, a повећала извесност. Таква извесност, дакле, јесте објектнвно одређена, али je je no настанку субјективан појам. Захваљујући томе, можемо да успоставимо везу између порекла извесностп п суштине законитости.

Извесност je и посебна вредност, која тако може да ce одреди нз два главна разлога. Прво, свака je извесност y одређеној мери и неизвесност, па ce отклањање неизвесности поставља као посебан циљ a извесност схвата као посебна вредност. Извесност као вредност y наведеном смислу значи да поредак

13 Видети: Lj. Tadié, Filozofijaprava, Zagreb, 1983, стр. 159-160,164. и 178-179. 14 Lj. Tadié, Filozofija prava, стр. 178-179.

Ђ. Тасић, Избор расирава u чланака из теорије ирава, Београд, 1984, стр. 210212. Видсти: М. Bevir, The Logic of the History of Ideas, Cambridge, 2002.

17 Видетн; E. Pusié, DruStvena regulacja, Zagreb, 1984. и D. Delaney, Law and Nature, Amherst College, Massachusetts. 2003.

60

Д. М. Митровић, Начело законитости (стр. 55-78)