Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

комерцијализацији, односно криминализацији. Људски органи, ткива и ћелије почињу да се третирају као роба, чија се цена формира на илегалном тржишту, на основу економских закона. А пацијенти којима је потребна услуга трансплантације, уз помоћ посредника који своје услуге „папрено“ наплаћују, заобилазећи званичне листе чекања, у потрази за здравим органом који ће им продужити живот, мање или више свесно постају актери опасне криминалне делатности. С друге стране, здрави људи, пре свега у неразвијеним деловима света, притиснути сиромаштвом, незапосленошћу, оружаним сукобима, бесперспективношћу и осталим социјалним, економским и политичким недаћама, једини излаз из таквих неприлика виде у продаји својих органа, па често, уз помоћ већ поменутих посредника, улазе у ланац трговине органима.

Јасно је да је примена било какве принуде или преваре, односно злоупотребе положаја у прибављању људских органа намењених трансплантацији, вид експлоатације и самим тим криминални акт. Међутим, све је више информација, од којих су многе и резултат научних истраживања, да се тршвина органима догађа и ван тог контекста, у ком случају можемо говорити о консензуалном деликту, условно речено о деликту без жртве. Управо таква реалност је диктирала потребу да се, пре свега у међународно правним, а затим и националним правним актима јасно дефинише појава трговине органима и разграничи од других сличних криминалних и социопатолошких појава.

Захваљујући универзалним правним документима Уједињених нација, трговина органима је дуго, и у литератури и нормативно, третирана искључиво као облик експлоатације у оквиру широке инкриминације трговине људима, која има карактер организоване транснационалне криминалне делатности, што је знатно сужавало могућност сузбијања свих облика трговине органима. Другачији нормативни приступ трговини органима, као криминалној делатности per se, која у основи представља кршење медицинскоетичких и нормативних стандарда поступка трансплантације, све више се успоставља као доминантан приступ тој проблематици, за шта су пре свега заслужни документи СЗО и правне тековине Савета Европе, закључно са новом Конвенцијом Савета Европе против тршвине људским органима.

Упркос скромним резултатима у трансплантацији органа и непостојању регистрованих случајева трговине органима, Србија је пратила међународне стандарде и уграђивала их релативно благовремено у своје закононавство. У актуелном тренутку у домаћем законодавству постоји паралелизам у нормативном третману трговине органима, односно трговина органима се у Кривичном законику

93

Божидар Бановић (стр. 70-97)