Arhiv UNS — Crkveni listovi

У потери за близанцем.

Проејак неки закуца на двери од колибе, коју Вран Гавран испуњаваше мишљу и молитвом. Кад Вран отвори двери, просјак прикова поглед за лице домаћина и стајаше као кип саливен од ћутања. Какво добро тражиш, брате? склиза се Врану питање с језика. Добро или зло, не знам, тражим свога близанца. Прихвати га Вран под руку, и уведе у своју обитељ мисли и молитве, и остаде с њим све докле хладна образина месечева не замени огњено око сунчево. На име кад ми је мајка умирала, објасни просјак с досадом човека, који говори о ствари или сувише познатој или сасвим непознатој, на смрти ми рече, да је родила близанца, кад и мене, да га је нестало из колевке, и да ја не могу имати мира док га не нађем. Лагано издахну мајка, постепено изумреше и мојих седамдесет година, испуњени неоствареном падом и неуспешном потером за занцем. За то гледам у тебе, после узалудног гледања у милионе других, не би ли пронашао своју тајну у теби. У том буљине забукаше у близини колибе. Просјак се расрди и поче грдити ноћне тице. K’o да је људима до њихове одвратне песме! Ко су оне? Моји близанци, рече Вран. Не срди се, брате јер није ки њима до људске дневне ларме. Ноћна тишина је једина бина за њихову песму. Њихово ноћно певање и гледање корегира и допуњује наше дневно. Просјак у недоумици џарну својим штапом но једном углу колибе као тражећи нове мисли. Пилићи прнуше из угла, преплашени, с више страха него ваздуха У csojoj КОЖИ. (Наставиће се).

31

РЕЧИ О СВЕЧОВЕКУ