Arhiv UNS — Crkveni listovi

КУМ НИЈЕ ДУГМЕ

Први српски архиепископ Сава (1174-1235) наложио је свештенству да насилно и узалудно не прогони стара народна веровања и обичаје, већ да им да хришћанска обележја. Они су кроз векове очували дух српског народа, а у ово време када се враћамо корисним и добрим традицијама.није наодмет подсетити се на неке од њих

Суђаје

3 а трећу ноћ по рођењу детета везана су многобројна веровања и обичаји. По народном, и даље очуваном веровању, тада долазе суђенице (суђаје, ориснице) да би детету одредиле судбину за цео живот. Породиља се те вечери труди да у кући буде све уредно и чисто, она у новим и лепим хаљинама, а дете повијено у чисте пелене. Крај новорођенчета је и бабица (примаља) а око њега се стављају: погача, вино, босиљак и вредан новац, златни или сребрни. Сви у кући се моле Богу.

Суђаје, по веровању, долазе тачно у поноћ, кроз димњак, а мајка или бабипа морале су у сну разговарати са њима, а аајбоље је ако бабица те ноћи уопште не заспи. По веровању, постоје три суђаје. Најстарија најчешће жели смрт детету, средња је нешто блажа и захтева да оно има неке телесне недостатке, а најмлађа, чије се жеље, наводно, најчешће уваже, је најмилостивија и она одређује колико ће дете живети, за кога ће се удати одноЛш оженити, хоће ли бити богато, какве ће среће у животу бити. Оно што се те ноћи одреди никаква сила не може изменити и цео живот одвија се тако, како су оне досудиле, Зато у народу и постоји безброј изрека, са истим значењем: .Тако му је суђено”, .Нема смрти без суђена дана' или .Ко има века има и лека'.

Братимс? ii

баш као кумство и братимљење, иако вештачко орођавање, по народном веровању има вредност крвног сродсгва. Божански заштитник и јелне и друге институције је Св. Јован Крс титељ, једанод највећих,страшника‘(светитеља) Братимљење настаје из више разлога, а три су најважнија: да се привидним орођавањем, уз позив Бога, као сведока, обезбеди пријатељство, да се у некој невољи добије помоћ и заштита божанства, и да болесници магијским чином братимљења, оздрам. Кад два друга хоће да се братиме, пусте крв из своје мишипе, лизну један другом пуштену крв, пољубе се и зарекну да ће се узајмно пазити до века. Братиме се и жене и мушкарци, нарочито девојке које немају браћу, а разлог може бити пријател>ство или велика невоља (размирица, освете и болест). Ипак, људи се најчешће братиме у невољи. Огуда и народна изрека: ,И вук ако ее братими неће учинити зло*. Често, у невољи, довољно је рећи: .Помози, да си ми брат, од сад па до смрти'. Таква братимљења обављала су се без обреда и орођавања, али су се пошто вала. Они се, при том, рукују и пољубе у образ.

Тешки болесници братиме здраве и пороцима неокаљане људе, да би и они оздравили. За време племенских размирица и крвне освете, мир међу завађеним племенима утврђивао се узајамним братимљењем, да би се обезбедила добра залога. За побратима или посестриму бира се личност која се болеснику јави у сну или коју одреди врачара или се чека намерник на путу или раскрсници и позове; „Прими Бога и светог Јована, да отвориш роба (болесника) од гроба*. Позив се, због греха, не одбија, а колико је веровање у нашем народу јако, казује и једно народно предање по коме је дошао св. Архавђео човеку да му душу узме, али човек побратими Арханђела, који није могао свом побратиму да узме душу, већ му живот продужи за још три недел>е. Братимљење се обавља на огњишту, прагу, дрвљенику, крај реке, а најчешће у цркви и на незнаном гробу. Ако је болесник непокретан, онда се у његову десну чарапу сипа земља са гробне хумке и носи на место одређено за братимљење. Онда се узме путила (негве) којима се путе предње ноге у коња. У један крај путила стави се болесникова нога, а у други чарапа са земљом, па се обе заклопе. Тиме је болесник привидно везан за покојника, у његовој је власти. Или; болесника најпре уведу међу мртве, па га онда отму из њихове средине. Све ове радње обављају се пред зору, док сунце не изађе, а бо-

лесник мора да се огласи речима: „Прими Бога и светог Јована, отклопи роба од гроба", на шта побратим одговара: „Примам Бога и cbctoi Јована, отклапам роба од гроба" и отклопи пус.тила. Побратими потом, попију вино, изломе погачу, умију се водом и пољубе у образ. По оздрављењу болесник позива побратима на гошћење и даривање. Други начин братимљења обавља се на гробу, са истим радњама, а трећи поред реке, а уместо путила користи се камен који се баца у реку. Обљуба између побратима и посестриме сматрала се за велики грех, па је довољно да се неко од парова позове на братимство, па да се онај други уздржи од скрвављења. Тако по једном народном предању, младожења и невеста ни после девет година брака нису имали деце. Мајка забринута, упитала је сина да ли је он „мушка глава", нашта јој син одговори: „Кад си мене оженила мајко ја сам хтео обљубит јој лице, ал је она мене братимила да живимо ко брат и сестрица". По том схватању, они не могу да ступе у брак. Црква је народно братимљење санкционисала и обратила у црквене обреде. Братимљење у цркви назива се и причесно, јер побратими пију уместо обичног причесно вино, којим се народ причешћује уз пост.

Кумство

једна од најстаријих народних устаноЈва, старијих од хришћансгва је кумсгво. Назив кум, познат је свим Саовенима, а Црква га је санкционисала и дала му садашња обележја. У народу постоје четири кумства: крштено (мокро), венчаво и шишаво (оба суха) и кумство у невољи. Кумство се сматра за светињу, а кум за свеца, јер се веровало да од њега зависи сваки напредак и срећа. Кум се поштује као и родитељ, дочекује се на коленима и љуби у прса, а његова клетва је тешка. Кумство се наслеђује, оно је духовно сродство, па се третира као крвно и предаје се потомдима. У народу се за наслеђена стара кумства често не зна, како су вастала, а по предању, кумство настаје тек после трећег срећног кумовања (венчања и крштења). Ако није срећно, онда се тражи друго („Умре кумче, растури се кумство'). Иначе, стари кум се замењивао новим приликом женидбе, да би младенци имали деце; мењао се ако се супружницима рађају само женска деца или када умиру. Бирање новог кума је по прехришћанским веровањима. Оно изгледа овако: на неколико дана пре крштења, дете се однесе на пут или раскрсницу, па ко први наиђе, тај постаје кум детету. Скривена мајка се појави, па се обрати куму: „Нека ти је лака и срећна рука'. За венчање младенаца тражи се за кума човек без порока, који ужива углед и поверење народа. У невољама се кумовало и са људима друге вере. Тако су Срби окумљивали мухамеданске вернике да би од њих имали заштиту од насилника или да би се обезбедили од њихових насртања. Према томе, има две врсте кумства: верско и пријатељско. Верски кум може бити само једав, са својим наследницима, а пријатељских је могло бити више. Прво се наслеђивало, а друго не. Суштина је: кум уводи невесту у нову породицу и мистичним пугем ствара породично сродство. Његовим учествовањем у обреду венчања осигурава се долазак потомства, које наставља домаћи култ и јача братство. Дете је с мајком, нечисто, у власти ђавола од рођења па до крштења. Кум преузима дете из власти ђавола, па га уводи у власт доброг божанства, сада Бога.

Милена РАДОВИЋ

СУЂАЈЕ: графика Љубинке Димитријевић, академског сликара

ВЕРА