Arhiv UNS — Crkveni listovi
пријатељ, врсни неурохирург, Света Ивановић овога пута у снази свог питомог бића не нађе ону њему својствену сигурност, у којој готово васкрсаху пацијенти. - Велика циста. Притисла је све центре. Само што није пукла. Не верујем да је можемо спасити. - Она је толико болесна да није ни озде ни тамо. Само бели мантили око ње. Водиш је на далек пут. Страна земља. Висок, мало повијен човек с наочарима за вид, млађи од ње, он ће је аперисати. А поред њега, ево га, нижи човек, старији, благ као светитељ. Али каква је ово аперација? Ножеве не видим, само игле! Извадиће јој воду из главе, али чисту. Млада жена дуже косе изнад твоје сестре. То је једна велика доброта; Бог јој је дао доста, а и још ће. Она ту ради. Вас две као да сте сестре: заволећете много, а и ти њу. Аперација мора бити чим стигнете, као длан о длан. Али, одмах затим, она ти неће бити при чистој памети три дана. Зато да идеш у цркву и однесеш литар црног вина, један розе пешкир, и да се чита молитва светог Василија Острошког ако мислиш да јој се памет врати. Иди, срећан ти пут, али имаћеш са њом грдне муке, ово ти је само почетак. Три пута ћеш је тамо водити. И тек три месеца после друге аперације, а она ће бити тежа од ове, лечење he се сасвим завршити. Између Стаменкиног виђења и француске болнице Фош, мост постаде пријатељско писмо професора Бранка Тајсића. А зарђалу рампу на капијама сујете људи из нашег здравства подиже професор Недељко Ерцеговац... Болница Фош. Стари професор Гијо и млађи професор Патрик де Ром позваше нашу земл>акињу Снежану Илић Тунси. Тече Стаменкина вода... Одмах извршише све прегледе. - Госпођо, ово је последњи тренутак. Операција - ујутро. Загонетку Стеменкиних игала разријешише инјекције помоћу којих је, без отварања, извучена вода из цисте. Лабораторијски налаз: течност поптуно чиста. Трећи дан поподне њена свијест поче се бистрити. Мислили смо све је завршено, и ускоро се, срећни, једни од других опростисмо. Контрола за два мјесецфа. Но, то не би само контрола. Испод сасушене цисте огроман тумор. Зар стално мегдан са смрћу? Докле? Десанку оставих код Јованке и Гојка Гиљаче би то наш завичајни, грбаљски дом у Паризу. Добих новац од Десиног предузећа, али не стигох до баба-Стаменке. Ту ме замијени моја Јелисавета. Телефоном ми јави: - Умрети неће. Четири дана после операције биће критично. А када то прође, поптуно he се опоравити и без последица стати на своје ноге. Али, поручила ти је да ћете и трећи пут ићи за Париз, и остати тада четрдесетпет дана. Храбрила сам љекаре и Снежану. А кад све пребродисмо професор де Ром Деси заказа за двадесет дана терапију у болници Хофтман, у булевару Виктор Иго четрдесетпет зрачења.
,На њену болест не мисли више. Буди потпуно мирна. Она ће се и удати и имати једно дете." Послије неколико година, трогодишња дјевојчица почела је пјевати недокучиве пјесме Сунцу...
ДРУГОВАЊЕ С НЕОБИЧНИМ На пољу књижевног стваралаштва изникло је још једно дело, по много чему необично, које успоставља везу између два света видљивог и невидљивог. Дело које открива да наш рационални свет има .доњу и горњу границу, да наша сазнања нису у хоризонту очног вида већ очног дна", како рече рецензент Милугин Срећковић. Реч је о књизи „Између неба и земље", Вјере Вукшић Витошевић, песникиње и књижевнице која је сгално у дослуху с Вишом силом, чија мисао рађа, не конструише. Саткана од прича које збуњују и необич ношћу и феноменом, ова књига казује и о онима који поседују сазнања видовитих, али и о другим парапсихолошким појавама од судбоносног утицаја на наше животе. Током живота необично је са мном све више друговало вели аутор. У једном тренутку схватила сам да је то читав јелан свијет, једно поље постојања, ништа мање реално од свакодневице. Нарочито онда када би ова страна живота постојала толико тешка до непремостивости, при ближавала се та друга обала, нудећи нове, тајавствене али, у тим заиста пресудним тренуцима, и једино могуће путеве. Онострано о којем мислим, говорим и пишем било је драгоцјена помоћ мом овостравом животу, који на тај начив никако није био негиран, већ напротив, оплемењен, прожет једним дубљим смислом.
Прсти неба Због честих и јаких главобоља баба Стаменка први пут, на неколико дана, из села дође у град, нама у госте. Посјетисмо доктора Ивановића. - За друге ми се све каже, а за мене ништа не могу да видим. Па ако можеш, погледај ти докторе зашто ме глава боли. Снимици су били сасвим у реду. На њима се видјео само неуобичајено појачан рад можданих ћелија. Све врви као у кошници. Да ли је ту тајна фруле на којој свирају прсти неба?
Ји запамти" Познавала сам је двије деценије. Звали смо је Нана. Тим именом прва ју је назвала унука Весна (Матовић), наш одани пријатељ. Међутим, била је она помало заједничка бака. Посебно је са мном вољела да разговара. Њене приче враћале су ме мојој баки и оном радозналом дјетету што ју је нетремице слушало. Нанина снага планински извор са кога су се многи од нас оросили. Саткана и од овог и од оног свијета, свједочила нам је да свако има своје вријеме одласка и оне драге с оне стране који мисле на нас спремајући нам добродошлицу. Изненада, на безазленој операцији, у 23. години, умире кћерка Смиља. Послије четири године, вода односи зета Адама. Остаје Весна и очев дневник са мноштвом стихова ријека над чијим таласима још увијек корачају једно ка другом. „Кад се вратисмо са Смиљине сахране, стално је била пуна кућа, А онда, остадосмо нас троје сами мој муж Душан, Адам и ја: а дете тамо у соби спава. Тешко мени, тешко Душану, тешко Адаму. Не знамо шта једно другоме да кажемо. Неко закуца. Уђе жена непозната. Приђе мом зету. - Је ли вама жена умрла? Изјављујем саучешће. Не смете толико да тугујете. Бог је хтео, Бог је узео. Пришла је мени. Пружи ми десну руку, а рука јој је била потпуно умотана у завој. - Ви не смете плакати. Бог је тако хтео. А онда приђе Душану. - И вама изјављујем саучешће. Не смете да очајавате. Мора да се живи. Опет се обрати мени: - А ви сте остављени да чувате дете. Ако Бог да срешћемо се ми у животу. Окрете се и оде. Имала је црну хаљину, нову али некако исечену, и црни мантил, исто тако исечен, и црне сандале на ногама, а напољу је било још снега. Некако није личила на жену, него на свеца, као у цркви светице, Света Петка... Зет нас упита: - Осетисте ли ви нешто, неку промену? Мој муж каже: - Ocehao сам неподношљиву муку, а сад ми све нешто лако. - Ја сам то прва хтела да кажем. И мени нестаде оне туге и несреће. Мислила сам до малопре да ћу да умрем. И Адам рече: - У мени се нешто потпуно изменило. Он потрча за н>ом на улицу. Али ње нигде није било. Сутрадан, кад изађосмо на гробље, нема више оне тешкоће, као да нас је ослободила. Има нешто што ублажава све тешкоhe: а посебно ми то сад значи у овим мојим старим данима. Кад каже да нема ничег човек греши".
Приредила
Даница БОЖОВИЋ МАНОЈЛОВИЋ
Вјера Вуктић Витошеиић .
ВЕРА
61
ВЕРА