Arhiv UNS — Humoristička štampa

- Ma-arš! - reče bata-Gile, pogleda ga mrtvo sanjivira i crvenim očima i priđe šanku. Okrenuo mu je leđa i tog dana mu uopštc nije udelio ni trunčicu pažnje. Maša je odmah razumeo da je svaki daIji trud za danas uzaludan. Kica je dolazila kod Maše svaki drugi dan i promuklim glasom, ne ispod dvadeset i pet gradi i pet čokanja, saopštavala mu užasne stvari. - Kako bi bilo đa se kastriram? pitala je. - Imam same neprilike zato što sam žena. Okretala se od njega i klatila, u tesnoj suknjici, kao pijani mornar. Ona se u tim trenucima osećala sasvim nezavisnomuški, i on je to uvažavao. Pošto se nije usuđivao da upita koje su vrste te neprilike, krišom je uzdisao: šteta, takva fizička konstrukcija! Da bi odagnao takve misli, počinjao bi na drugi način da se uzbuđuje; - Sta vi radite, vi tamo na fakultetu, kad dolazite na takve ideje? On je, zaboga, bio javni radnik i morao je da pokaže izvesnu brigu zbog toga- - Casna reč, kad ti kažem! - otezala je ona. - Moram to đa učinim. Potom bi, sasvim prirodno, legla jednim bokom uz njega, na sofu i do mile volje se protezala. Bila je tako beslovesno prirodna, a on se čedno povlačio na sam kraj.

Padala mu je na um pomisao da bi se drukčije ponašao kad bi se napio. To, istina, ne bi bilo najpoštenije, ali kako da joj priđe? Kompleks zaljubljenosti stezao ga je oko vrata kao kravata vezana »na mrtvo«. On, časna reč, nije hteo suviše, želeo je da postane samo malčice bezobrazan. lonako nije mogao da se napije. Više od tri ture konjaka nije mogao da izdrži, i to ga je obespokojavalo. Za jedan prevashodni boemluk bila )e potrebna izdržljivost bata-Gileta. Ovaj mu je (kad si mama) predlagao upotrebu lavaboa dvaput na sat, ali bata-Gile nije bio poeta. Zamislite konjak, pa upotreba lavaboa, šušti, šušti bagrem beli, konjak i opet sve u krug. Kakav spektakl za Ijubitelje poezije! Kad bi samo mogao đa pije kao bata-Gile! Ali ovaj je teoretski bio potkovan, naučno je pio. Bata-Gile je uopšte bio pun teorija. Obično ih je zadržavao za sebe, i tek pokatkad bi održao jezgrovit i kratak monolog. Jednom za svagda; đa se zna i pripamti! Tako mu je onomad rekao: - Svaki Srbin kad pije - pola pije pola Sarcu daje! Ovo bi bilo sasvim jasno đa je Maša znao ko je u tom deljenju Sarac. Možda publika? Možda pobratimi? Možda kelneri? - Thaj, koliko tu ima mogućnosti! - rekao je bata-Gile i sam se duboko zamislio.

Maša nije time dugo morio mozak. Prepustio je to bata-Gilctu jer je taj čova imao glavu kao atomski reaktor, sve je mogao da izdrži. Mladi pesnik radije je čitao Kafku da se održi u formi savremenika. I grizao nokte. Jedan od tih savremenika šizofrenično-haotičnih stao je na put Mašinoj eraociji. Maša ga je oduvek mrzeo: mala glava kao pesnica (pokazaću ja vama liricima šta je proza!), šiljate uši, izgled kazneno-popravni, a da bi sve ličilo do kraja na sebe, ta glavica bila je obrijana ~na nulu”. - Sto ja mrzim žene (on i žene!) koje se, naprimer, (on i primer ! !) svuku, legnu u tvoj krevet (njegov krevet, ovo je suviše !!!) i viču; Nemoj! A pre toga ti odigraju jednu mambu na dušeku. Poznavao je Maša dobro taj čočekocgzistencijalizam. On gadljivo upita; - Koja ti je pa ta? - Razvukao sam joj dva šamara (a-ha obično se takvi degenerici razmeću svojom snagom) i zamolio je da se udaIji, neshvaćena! Znaš je, Klcu. sa ekonomskog. Maša skupi ramena, malo se strese, kao čovek koji prolazi pored neke građevinc pa oseti kako šut pada na njega, ništa, sitnica, proći će već to! Treba samo nekud pobeći, pobeći kao Rembo, splavom kao Rcmbo ... ali kuda? Okrete se i pođe poslovnim korakom da potraži bata-Gileta.

hipermoderna umetnost zaslužuje da se čovek malo i potrudi

vETrEnJAča #

15