Arhiv UNS — Kultura

OSMRTNICA ZA „HAMLETA"

Ipremijeri Hamleta u Jugoslovenskom dramskom pozorištu objavljeni su različiti kritički osvrti, ali je jedan, u iEkspres Politici, imao jneuobičajenii formu Tormu osmrtnice. Koliko je poznato, u posleratnoj istoriji (posle drugog svetskog rata) srpske pozorišne kritike zabeležen je samo još jedan sličan primer, kada je Vuk Vučo u Večernjim novostima štampao pravu pravcatu osmrtnicu povodom jedne predstave Bojana Stupice. Uz tekst Avde Mujčinovića, objavljujemo reagovanja Gorčina Stojanovića, reditelja Hamleta, Jovana Ćirilova, upravnika Jugoslovenskog dramskog pozorišta i kratak Mujčinovićev komentar. ■

se s tim da pokušamo predstavu da odigramo kod Zindan-kapije. Duga je priča zašto predstava nije odigrana na otvorenom. 0 tome drugom prilikom, mada je važno napomenuti da su tokom proba akteri ove predstave shvatili da se Hamlet koji rade ne može „pronaći" pod vedrim nebom. Moguće ga je, međutim, nakon premijere u zatvorenom, docnije adaptirati za otvoren prostor.

Povodom jednekritike

Uz stmšne porođajne muke, u uslovima rasejanih Ijudi koji su radili na projektu, rasejanih ratom, nemaštinom, raspadom sveta, država i iluzija, a uz neverovatan entuzijazam samog ansambla, rodio se Hamlet generacije koja je ovih 90-tih godina mlada, a za mladu generaciju ili one mlade duhom, kao poslednji odjek postmodernizma koji ipak još traje. Predstava sa sto raana, ali i hiljadu

vrlina, od kojih je najvažnija ta da je Hamlet živa predstava. Nije to sahrana Hamleta već sahrana stare ne po godinama, već po shvatanju okoštale kritike za koju je tokom ćetvrt veka Bitefa uzalud, beogradskim scenama i raznim drugim prostorima, prošlo 365 pozorišnih trupa. Ne mogu da verujem da je za nju taj dugi period bilo uzaludno vreme, provedeno u „pogrešnoj ulici". Istovremeno, upravo ove sezone rodila se nova kritika koju možemo radosno da pozdravimo i čestitamo joj budućnost u kojoj ona već živi. Upravo je ta kritika prepoznala da se u pozorištu dešava ono isto čudo koje se dešava i u našoj pripovedačkoj prozi, muzici, filmu i slikarstvu. Ona je shvatila da je umetnost nezavisna od političke sfere i da je uspeh uprkos okolnostima ona promena ritma muzike o kojoj je pisao Platon. On je, naime, rekao da političari treba da se uplaše za svoju sudbinu kada ritam muzike počne da se menja. Ritam umetnosti ovih prostora već uveliko nagoveštava veliki rasplet. ■

~Ham!et"je ispovedno delo mladosti; Branislav Lečič (Snimio Branko Ignjatović)

HILJADU MANA, STO VRLINA

fovan Ćirilov: „Nije to sahrana „Hamleta" već sahrana stare ne po godinama već po shvatanju okoštale kritike". gmaju mesecu pozvao sam Gorčina Stojanovića da se dogovorimo šta će režirati u sezoni 1992/93. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Rekao mi je, sa mladalačkom jednostavnošću, a sa ozbiljnošću pedesetogodišnjaka, da želi da režira Hamleta. S istom jednostavnošću uzvratio sam pitanje: zašto želi da režira baš Hamleta, najveće i najteže dramsko delo svetske literature? Rekao je: „Hamlet je ispovedno delo mladosti", i počeo je da mi obrazlaže šta bi želeo da napravi u predstavi. Teško je svesti sve što je tada rekao na nekoliko rečenica, ali se pledoaje svodio na to da želi da napravi histrionsku predstavu u kojoj prostor JDP neće predstavljati neki drugi prostor, niti će biti njegova metafora recimo Elsinor već će biti realni prostor igre. i Video je Lečića kao Hamleta. A složio

ПОГРЕБ НА ТРГУ

£KCffPEC "MHinitii /'t./e, j| Encnpec KPHfma j| | ,XAMfIET” BHfbEMA UIEKCfIHPA V JVrOCTIO- 1 | BEHCKOM APAMCKOM nO3OPHU)TY |

/ Joaaa JkapHJiOß, ynpaa- an chbjkhm rjiyMifn, npejjßO- K 'l hmk JyrocjiOßeHCKor apaM- tjemi pemrrejbeM CrojaHOßM- # £ ckov noaopHinra, vmcthmhkm heM. jjMpeKrrop Jyrocjio߀HCKor M3/jaxnyo je, aaMMCJiprre, Ja '/, apaMCKor noaopMiura,. yMer- BeposajiM mjim hc, op uarjie & '/ f hmmkm pnpeKTop EMTetpa, nec- npoMene BpeMena na je tbko % '/ HMK, npoaHM HMCap, np€BO/fM- HOipCČ „KaMJICTa' OffpJKBH y % ', jiap, cacraßJbau pennMKa, ne- HaaHaneHO apeMe ya yaeyihe £ cyt)CHM eHHMKjionegMčra, Kpn- pepvrrejba TopuMHa Crojano- % /. TMHap, KOJiyMHMcr „UojiMTM- Boha, 33TMM rjiyMaifa: Mnop- vfa '/ Ke" m „HMH’-a, papMO boam- para KpMßGKannha (KnaypM- g '/ rejb, npejj.ee/fHMK KOMMCMje aa je), BpaHMCJiasa Jle*mba A Mojfeny H33M83 yjJMifa m Tpro- (X3mjict), Slerpa EaHMMeSflhđ % '/, Bđ Beorpajfa, npMpep.no je, na (flojioHMje), Mnpcam Tyxe % '/. BejiMKoj cifettM, y cpepy 7. ok- (JtopaifMo), flparaaa Mnhaoo- \ '/ ročpa, yMecro npeMMjepHor Bnba (Jlaepr), JJejana Maruba jg t nosopMiuHor poratjaja npeMa m Pame Mapuoßnha (Poaeu- # £ Tparepnjn J&Mner* BmbeMa Kpanif n rnjipepHcrepH), Pa- v, '/ UleKcnnpa caxpany oae bcjih- pera JlaaapeßMba (OanpnKa), % '/ kc jfpaMC, jepne o/f Hajsnavaj- BpaHMMnpa llonoßnha (Map- % 6 nnjnx y caercKoj čfiuTMHM. ifCJio), Heđojuie KjnmaMmse U '/ • Csnpeno y6ncrßo naj- (UepHappa), Come 0 ž vyjfecHnjer KOMajfa Kojn cbo- b Tame BemtajioßCKe nv. '/ joM yHMßep3ajmouihy jejfnaKO Oiočopfasfa Eemrmha (rjiyMifn A npnnajfa cbmm aapopMMa cae- M a ByKMheßMheaa n /> l ra, CTMifajeM okojihoctm, na- nojfaopHM pMČojiOßaif) Vjihk- | Ž prmo je om MJiajfor, 26-ro- « fexMMjy (OoprMMČpac) | i jfMrfmer penmejba ropnnna Msfpjane Kapaumnh ([epTpy- / | Crojasoßnha (aa cočom mh- # a ). Hpeue Mnhnjesnh (Oipe- / b BCHTapnuie, tck, rpn npejfcra- Mapna Tojfopoanha % b bc) a npBoČMTHo je čmjio nna- (Jty*XaMJieTOßor opa). A '/. Hnpano jfa he ce norpeč ojf- CifeHorpacpnjy aa norpeo- >g i pjKam 27: cenreMČpa, kojj *7 noBo PK y cauMHno je Tojjop % ž BnnjfaH Kannje Ha KajieMerjfa- Jtouum a npmy je očjjtao | t ny. Kao urro je no3Haw, obo- *>pnc UamnnpaH ys My3MKy | rojfMuiHtM 26. Bnretp uperso- 3°P aHa Epnha. / b pno ce ojf MePynapojfHor (pec- Uorpeo je čno bcomb ryŽ THBajis y tpecTHßajr TatmmK- *a»« cy3au. Mhoth Beorpab- % i Tta nosopHima m Cy6onme. a ™ pecKapajia cy pa mry6e | i SpenaHHHah Hosora Cana, a n Pcaoa / pjjckhm caoćpaha,- A ž JCaMßei' je. ynpaeo, mne ™" npejvpeheM. jep | ž rpećajiopa 6yne bcjjhko (pn- Pccnja rpajana op 20 po 24 ca- Jj 6 najie. Met)yrHM, Kano ce Ta ' caMO # a & M Bnjfejin obo uo- oj „KaMJier* n nopejf jiaranor Mne3HO caxpaibnßatbe UleK- / jfaßjbema tokom pejiora Jiera, cnM P° Be rparejfnje. JHjjčoko n / nnje jfao Hnpnjioß je MCK P eHO omajiomheHn: A jfa pepeMOHnja 6yjfe 3. oktoč- Ab«o MyjMHHOBMh / £ pa, Kao „nocr c K pnnryM’' npo- H. C. CeAMOAHCBHM no- / g tckjiom Bnre<py. TaMan. Eyjfy- mch ce 14. oicro6pa jg p hn jfa je „XaMJier* ojf rapjfe na mctom Mecxy - napqejia na v, '/, rpatje, hm rajfa nnje ncnycrno Übcthom Tpry, Vjinua Mapuia- / jfyuiy. Hnurra My HMcy Morjin jia Tmt3 6poj 50. % 4

AbRO MvjMHHOBMh

NIŠTA NEOBIČNO

Gorčin Stojanović:

„Kritika ozbiljno fenomenološko pitanje"

lamoljen da komentariše vu koja se podigla oko Hamleta, kojeg je režirao u JDP, Gorčin Stojanović je odgovorio kako on tu zapravo i ne vidi neku posebnu, neobičnu a još manje neočekivanu gužvu. 0 svojoj predstavi ne želi da govori jednostavno zato što bi se osećao glupo kada bi nekome objašnjavao šta je i zašto uradio. To je posao kritke, a razloge zbog kojih je jedan deo ovdašnjih kritičara reagovao onako kako je reagovao, po mišljenju gospodina Stojanovića, nije moguće elaborirati u jednoj novinskoj izjavi, budući da je to veoma ozbiljno fenomenološko pitanje. n

SVE JE U OKVIRU UMETNOSTI

Avdo Mujčinović:

„Istina, normalno, zaboli"

Ie znam zašto se palanački Beograd toliko uzbudio zbog jedne pozorišne kritike. Reč je samo o žanru kritike kakva se koristila i ranije. Nešto slično je pre šest-sedam godina uradio i Jovan Hristič za predstavu Jugoslovenskog dramskog pozorišta Dugo putovanje u noć Judžina O'Nila i to, prema tome, nije ništa neuobičajeno". Na pitanje da nije slučajno reč o nekim vanpozorišnim razlozima za takvu, u našim usiovima neuobičajenu, reakciju na jednu predstavu, Mujčinović kaže: ~Ne, nije reč o vanpozorišnim razlozima za objavljivanje ovakve kritike, već je sve u okviru umetnosti, odnosno umetničkog dela. Palanačka sredina i razJičiti tipovi u n joj koji su je takvom kakva je na kraju krajeva i načinili, određuju šta je šta i ko je ko u njoj i kada im kažete istinu, onda to, normalno, zaboli". Donedavni urednik kulturne rubrike Ekspres Politke Avdo Mujčinović ne želi polemiku ni povodom Bitefa, niti povodom svoje reakcije na Hamleta 'u JDP, ali u telefonskom razgovoru ne zaboravlja da ponovi svoju konstataciju upravniku ovog pozorišta kao slugi režima i vladajuće partije. Tako, kao i u reakciji pre Bitefa, i „slučaj Hamiet" dobija svoje mesto u političkom kontekstu. B

15