Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola

Незаборавни дан

Био сам на часу цртања када ми је другарица разредна рекла да одем до директорове канцеларије. Мада нисам учинио никакав преступ, пошао сам ка канцеларкји са зебњом око срца, Међутим тамо ме је чекало радосно изненађење јер ми је друг Директор саопштио да ћу са неколико другова и другарица учествовати у дочеку нашег драгог Маршала који се враћао са пријатељског пута по Етиопији ијЕгипту. Јако сам се обрадовао и нестрпљиво чекао часкада ћу видети нашег Маршала. Најзад је освануо дан који ће ми за увек остати у сећању. Тога дана, дванаестог јануара 1956 године до-шао сам по подне у школу, одакле сам са друговима и другарицама отишао на жељезничку станицу. У канцеларији шефа станице несртпљиво смо оче кивали долазак воза. Дошао је и тај дуго очекиваии час. Стајали смо постројени на перону и пссматрали долазак

плавога воза. Када је воз стао, на вратима вагона појавио се Маршал Тито насмејана лица прелланулог под зрацима жарког афричког сунца. Моја другарица Вања Тадић предала је другу Титу букет плавих љубичица пожелевши му добродошлицу. Ја сам пожелео добродошлицу другу Петру Стамболићу и предао му букет каранфила, док су остали другови и друтарице исто то учинили осталим члановима уже пратње друга Тита. После дочека саслушали смо говор друга Тита у коме је изнео уткске са пута по пријатсљским земљама. Затим смо отишли својим кућама где смо стишали своје радосно узбуђење и сећали се на догађаје тога дана који ће нам остати у светлој успомени, успомени ва нашег драгог Маршала Јо сипа Броза Тита. БаШавелић Павле, уч. У 5 Домаћи рад

Дан пролећа

Да ли има ко с’ не сећа кад славимо дан пролећа. Иду деца са свих страна Сва весела разлрагана. Иду ђаци, пионири, учитељи, родитељи. Свима крвца узаврела па кроз песму узвикују : „Да нам живи земља цела, да нам жкви домовина и друг Тито међу њима !“ Радујмо се пионири, то ће бити иаша срећа да и даље радосно поослављамо дан пролећа! Ускликнимо пионири; „Да нам Маршал Тито живи!“ Зорица Поповић, уч. У1 5 Домаћи рад.

Моја бака

Моја бака је високог стаса, бледог набораног лица и још увек смеђе косе. Њене дивне и правилне црте одају да је она у својој младости била врло лепа. Али она је по природи озбиљна ,и њен изглед лица толико одаје њену лепоту, још више једну уцвељену старицу, једну уцвељену мајку. Тешка је њена прошлост. Имала је шесторо деце и то све синове, Због велике материнске љубави и неге она је успела да одгоји своје синове ида их изведе на прави пут. Када је наш народ 1941 год. пошао у бор бу против непријатеља, њени синовн су међу првима отишли. Мајка је била поносна тиме. Она је зната да су њени синови отишли да се боре за слободу, за независност и да одбране нашу земљу од оних поганих непријатеља. Пролазили су дани. Мајка је нестрпљиво чекала када ће доћи њени синови, када ће процветати слобода. Најзад, дошао је и тај дан. Страшно је описати тај тренутак када је мајка угледала да су се вратила само три жива сина и три мртвачка сандука поред њих. Често ми прича о томе. Али колико је жалосна, толико је и поносна јер су њени синови храбро пали за слободу. Зорица Поповић, уч. У 5 Школски рад.

Чуј...

Чуј, шта то тутњи, фијук небо пара. Чуј, то страшан мраз ћери своје развејава. Матић Марија, уч. Vl* Домаћи рад

2

ПРВИ ПОКУШАЈИ

Врој 1