Arhiv UNS — Listovi osnovnih škola

Jedan nestašluk koga se rado sećam

Prošlo je već nekoliko godina od toga događaja, a ja se sećam svake pojedinosti. I kad §od pomislim na nje§‘a, preda mnom se pojavi lik moga dede. Kao da me i sada oledaju te pitome oči uokvirene sedom kosom. Imao je duge sede brkove koje je staračkim rukama gladio i savijao na krajevima. U duge zimske dane sedeo bi pored peći i gledao kros zamaoljene ргогоге. Sedeo bi tako satima dok bi mu ruke podrhtavale па krilu. Volela sam da ga posmatram- Iznenada bi ustao i poćeo nesigurnim koracima da se šeta po sobi. U rukama bi držao svoj omiIjeni štap dok bi mačke jurile preko sobe. Moj deda je bio veliki neprijateij mačaka. Štapom bi lupkao po patosu i Eavlačio §a pod krevete dok bi mačke us glasno mjaukanje bežale preko sobe. Ja bih odmah otvarala vrata da ih spasem bede. Jedne večeri deda nije bio u sobi. Dovela sam svoje društvo drugova i dru§arica. Uh glasno čavrIjanje savukli smo se pod krevete i sa nestrpljenjem čekali dedu. Kad se stari pojavio na vratima, mi smo svi u horu počeli da mjaučemo. Deda se uznemirio i počeo da osluškuje. -Šic! Šicl - dopro je do nas starački glas dok smomi još složnije mjaukali. Bili smo sigurni da nas neće videti jer godine mu nisu doßvoljavale da povije leđa. Takvim šalama često smo §a ÜBnemiravali.

Чича Илија

На крају наше улице налази се стара кућица. У њој је живео седи чича Илија. Лети, под миришљавом липом, седела су деца, а чича Илија је плео дечије приче. Зими, док ветар фијуче и пева своју вечиту песму, чича Илија нам прича све нпве и нове приче у својој топлој собици. Једног летњег дана дођосмо по обичају код чича Илије. Шта је? Где је наш добри чича? Зачудили смо се када га нисмо видели на уобичајеном месту. Уђосмо у кућу. Он је лежао на кревету. Хтео је да буде весео, да нас обрадује као и пре, али му то није ишло од руке. Био је болестан. Јутарњи зраци сунца обасјавали су собу и седу браду чича Илије. Када би само могли да му помогну да оздрави! Убрзо је чича Илија опет седео под липом и причао нам. Али његове приче нису биле више тако веселе ни смешне као пре. Болест је оставила трагове на чичи. Постепено је венуо. Често, док би нам причао, он се умарао и рекао нам тужно нас гледајући својим крупним очима: Децо, треба да ручам, оставите ме! Тада би одлазио у кревет и тихо јечао. Једног јутра дошли смо жагорећи код чича Илије, ГБега није било испод липе. Утрчали смо весело вичући: Чича Илија! Чича Илија! Али срца нам се стегоше. У соби у коју јутарњи зраци још нису продрли, лежао је чича Илија. Руком нас је позвао. Сузе су му блистале у очима, Кошчате суве руке лежале су на прекривачу, дрхтаве усне су упућивале последњи поздрав нама, ~деци чичиној“. И ми смо заплакали искрено и тужно. Јецали смо загњуривши главу у његов прекривач. Сутрадан смо опет дошли, али врло тихо. На средини собе затекли смо црни сандук. Букинац Смиља, уШ 1

НАШ ЛИСТ