Arhiv UNS — Listovi stranaka

Američki plan porobljavanja Evrope

(Nastavak sa 2-ge strane) Prelaz američkog imperijalizma na agresivni, otvoreno ekspanzionistički kurs po završetku drugog svetskog rata izrazio se kako u spoljnoj. tako i u unutrašnjoj politici SAD. Aktivno podržavanje reakcionarnih antidemokratskih snaga u celom svetu, sabotiranje potsdamskih odluka koje imaju za cilj đemokratizaciju i demilitarizaciju Nemačke, zaštićlvanje japanskih reakcionara, proširivanje priprema za rat, nagomilavanje zaliha atomskih bombi, sve je to praćeno ofanzivom protiv elementarnih đemokratskih prava trudbenika u samim SAD. I pored toga što su SAD bile relativno malo pogođene ratom, ogromna većina Amerikanaca ne želi ponavljanje rata kao ni žrtava i ograničenja koji su vezani za rat. To pobuđuje monopolistički kapital i njegove siuge u vladajućim krugovima SAD da potraže vanredna sredstva kako bi slomili opoziciju agresivnom, ekspanzionističkom kursu u zemlji i dobili odrešene ruke za daje ostvarivanje te opasne politike. Ali pohod protiv komunizma, objavIjen od strane američkih vladajućih krugova koji se oslanjanju na kapitalističke monopole, s logičnom neizbežnošću vodi nasrtajima na životna prava i interese američkih trudbenika, unutrašnjoi fašizaciji političkog života SAD, širenju najapsurdnijih, mizantropSkih »teorija« i ideja. Maštajući o pripremanju novog, trećeg svetskog rata, američki ekspanzionistički krugovi životno su zainteresovani u tome da u zemlji uguše svaki mogući otpor protiv spoljriih avantura, da otruju otrovom šovinizma i mtlitarizma politički zaostale i slabo kulturne mase običnih Amerikanaca, kako bi »obradili« prosečnog Amerikanca pomoću različitih sredstava antisovjetske, antikomunističke propagande putem filma, radija, crkve i štampe. Ekspanzionistička spoljna politika, koju inspirišfe i sprovodi američka reakcija, predviđa istovremenu aktivnost u svim pravcima: 1) vojnostrategiske mere, 2) ekonomska ekspanzija I 3) ideološka borba. Realizacija vojnostrategisklh planova budućih agresija vezana je s težnjom da se maksimalno iskoristi aparat ratne industrije SAD, koji je neobično porastao pri kraju drugog svetskog rata. Američki imperiializam sprovodi doslednu politiku militarizacije zemlje. Rashodi SAD na vojsku i mornaricu iznose preko 11 milijardi dolara godišnje. Za izdržavanje oružanih snaga SAD u 1947—1948 godini namenjeno je 35% budžeta, ili 11 puta više nego u 1937 —1938 godini. Dok je u početku drugog svetskog rata vojska SAD bila na 17 mestu među vojskama kapitalističkih zemalja, danas ona zauzima prvo mesto među njima. Uporedo s nagomiiavanjem atomskih bombi, američki stratezi ne ustručavajući se govore o tome da se u SAD priprema bakteriološko oružje. Vojnostrategiski plan SAD predviđa stvaranje u mirno vreme mnogobrojnih baza i placdarma, znatno udaljenih od amerčkoa kontinenta i određenih za iskorišćavanje u agresivne svrhe protiv SSSR i zemalja nove demokratije. Američke vojnovazdušne i vojnopomorske baze postoje ili se sad stvaraju na Aljasci, u Japanu, u Italiii, u Južnoj Koreii, u Kini. u 3giptu, u Iranu, u Turskoj, u Grčkoj, u Austriji i u Zapadnoj Nemačkoj. Američka vojna misija radi u Avganistanu i čak u Nepalu. Vrše se grozničave pripreme da se Arktik iskoristi za ciljeve vojne agresije. I porećt toga što ie rat odavno završen, i aalje postoji vojni savez između Engleske i SAD pa čak i uiedinjeni angio-američki štab oružanih snaga. Pod firmom sporazuma o stanđar(iizaciji naoružanja Sjedinjene Države proširile su svoju kf itrnlu nad oružanim snagama i vojnim planovlma drugih zemalja, u prvom redu Engleske i Kanade. Pod firmom zajedničke odbrane zapadne polulopte vrši se uključivanje zemalja Latinske Amerike u sferu vojnoekspanzionističkih planova SAD. Vlada SAD proglasila je za svoj zvanični zadatak pomaganja modernizacije turske vojske. Vojsku reakcionarnog Kuomintanga obučavaju američki instruktori 1 ona se naoružava američkom tehnikom. Vojni krugovi postaju aktivna politička snaga u SAD, liferujući u veiikoj meri državnike i diplomate koji sprovode agresivni militaristički kurs u celoj politici zemlje. Ekonomska ekspapzija SAD važna je dopuna ostvarivanju straiegiskog plana. Američki imperijalizam nastoji kao zelenaš da iskoristi posieratne teškoće evropskih zemalja, naročito oskudicu u sirovinama, gorivu i hrani u zemljama-saveznicama, koje su najviše stradale u ratu, da bi im izdik-

tirao svoje porobljivačke usiove pomoći. U očekivanju pretstojeće ekonomske krize žure se SAD da nađu nove monopolističke sfere za plasiranje kapitala i prođaju robe. Ekonomska »pomoć« SAD ide za širokim ciIjem porobljavanja Evrope od strane američkog kapitala. Ulroliko je teži ekonomski položaj ove Ш one zemlje, utoliko američki monopoli nastoje đa joj izdiktiraju teže uslove. Ali ekonomska kontrola poviači za sobom i političko potčinjavanje američkom impenjslizmu. Na taj način proširivanje monopolističkih sfera prodaje američke robe kombinuje se kod SAD s dobijanjem novih placdarma za borbu protiv novih demokratskih snaga Evrope. Američki monopoli, »spasavajući« ovu ili onu zemlju od gladi i razorenosti, idu za tim da je liše svake samostalfiosti. Američka »pomoć« gotovo automatski povlači za sobom promenu političkog kursa one zemlje na koju se ta »pomoć« protegne: na vlast dolaze stranke i lica koja su spremna da po direktivama iz Vašingtona ostvaruju u unutrašnjoj i spoljnoj politici onaj program koji žele SAD (Francuska, Italija itd.). Najzad, težnja SAD za svetskim gospodstvom i za antidemokratskim kursom uključuje u sebe i iđeološku borbu. Osnovni zadatak ideološkog dela američkog strategiskog plana jeste taj da ucenjuje javno mnenje šireči klevetu o tobožnjoj agresivnosti Sovjetskog Saveza i zemalja nove đsmokratije, 1 da na taj način prikaže anglo-američki blok kao stranu koja se brani i tako skine s tog bloka odgovornost za pripremanje novog rata. U toku drugog svetskog rata popularnost Sovjetskog Saveza porasla je u inostranstvu u ogromnoj meri. Svojom požrtvovanom herojskom borbom, ргоtiv imperijalizma Sovjetskj Savez stekao je Ijubav i poštovanje radnih Ijudi u svim zemljama. Ceo sy£t je jasno video vojno-ekonomsku irioć socijalističke države, nerazorivri snagu moralno-političkog jedinsA’a sovjetskog društva. Reakcionarni krugovi SAD i Engleske nastoje da izbrišu taj neodoIjivi utisak koji socijalistički poredak ostavlja na radnlke i trudbenike celog sveta. Potpaljivači rata vrlo dobro znaju da je pre nego što uzmognu poslati svoje vojnike protiv Sovjetskog Saveza potrebna duga ideološka priprema. U ideološkoj borbi protiv SSSR američki imperijalisti, ne snalazeći se u političkim pitanjima i pokazujući svoju neukost, hteli bi pre svega da prikažu Sovjetski Savez kao snagu tobože antidemokratsku, totalitarnu, a SAD i Englesku i ceo kapitalistički svet kao demokratiju. Ta platforma iđeološke borbe odbrana buržoaske pseudodemokratije i optuživanje komunizma za totalitarizam okuplja bez izuzetka sve neprijatelje radničke klase, počev od kapitalističkih magnata pa sve do vođa desnih socijalista, koji s najvećom gotovošću prihvataju svaku klevetu protiv SSSR koju su im došapnuli njihovi imperijalistički gospodari. Stožer te obmanjivačke propagande jeste tvrđenje da je obeležje prave demokratije tobože mnogopartiski sistem i postojanje manjine koja je orgamzovana kao opozicija. Na toj bazi engleski laburisti, koji пз štede snage u borbi protiv komunizma, hteli bi da otkriju antagonističke klase i odgovarajuću borbu partija u SSSR. Neznalice u politici, oni nikako ne mogu da shvate da u SSSR već odavno nema kapitalista i veleposednika, da nema antagonističkih klasa i da zbog toga nema ni mnogopartiskog sistema. Oni bi hteli da u SSSR imaju sebi drage buržoask ;, računajući tu i pseudosocijalističke, stranke kao imperijalističku agenturu. Ali na hjiirovu žalost, istorija je te eksploatatorske buržoaske stranke osudila na propast i njih je nestalo. Ne štedeći reči pri klevetanju sovietskog režima, laburisti drugi advokati buržoaske demokratije u isto vreme nalaze da je krvava điktatura fašističke manjme nad narodom u Grčkoj i Turskoj potpuno normalna stvar, zatvaraju oči pred mnogim grubim povredama normi Cak i formalne demokratije u buržoaskim zemljama, ništa

ne govore o nacionalnom 1 rasnom ugnjetavanju, o korupciji, o bezočnom' uzurpiranju demokratskih prava u SAD. Jedan od pravaca ideološke »kampanje« koja prati planove porobljavanja Evrope jeste napad na princip nacionalnog suveieniteta, poz.'v da se narodi odreknu suverenih prava i suprotstavljanje tim pravima ideje o »svetskoj vladi». Smisao te kampanje sastoji se u tome da se ulepša neobuzdana ekspanzija američkog imperijalizma koji bezočno gazi suverena prava naroda, da se SAD prikažu kao pobornik opštečovečanskih zakona, a da se oni koji se odupiru američkom ргоdiranju pretstave kao pristalice preživelog »egoističkog« nacionalizma. Ideja »svetske vlade«, koju su preuzeli buržoaski intelektualcl iz redova fantasta i pacifista, iskorišćava se ne samo kao sredstvo pritiska u cilju idejnog razoružanja naroda koji brane svoju nezavisnost od nasrtaja američkog imperijalizma, nego i kao parola koja se specijalno suprotstavlja Sovjetskom Savezu koji stalno i dosledno brani princip stvarne ravnopravnosti i odbrane suverenih prava svih naroda, velikih i malih. U današnjim uslovima imperijalisfčke zemlje, kao što su SAD, Engleska i njima bliske države, postaju opasni neprijatelji nacionalne nezavisnosti i samoopredeljenja naroda, a Sovjetski Savez i zemlje nove demokratije siguran oslonac ц odbrani ravnopravnosti i nacionainog samoopređeljenja naroda. Veoma je karakteristično dauostvarivanju ideološkog plana koji je istakao američki Imperijalizam učestvuju u tesnoj saradnji i američki vojnopolitički obaveštajci Bjulitova tipa, i žuti sindikalni vođe Grinova tipa, i francuski socijalisti na čelu s okorelim apologetom kapitalizma Blumom, nemački socijaldemokrat Šumaher i laburističke vođe Bevinova tipa. Konkretni izraz ekspanzionističkih tendencijau SAD u današnjim uslovima jesu »Trumanova doktrina« i šalov plan«. U suštini oba ova dokumenta su izraz jedne politike, iako se oni razlikuju po obliku u kojem se u njima servira jedna te ista američka pretenzija na porobljavanje Evrope. Osnovne crte »Trumanove doktrine« u pogledu Evrope su ove: 1. Stvaranje američkih baza u istoč-j nom delu Sredozemnog basena radt učvršćivanja američkog gospodstva l toj zoni. 2. Demonstrativno podržavanje r< ■ akcionarnih režima u Grčkoj i Tu|skoj kao bastiona američkog imperljalizma protiv nove demokratije ifa Balkanu (pružanje vojne i tehniCle pomoći Grčkoj i Turskoj, davanje zfmova). 3. Neprekidni pritisak na držA'e nove dem'okratije, koji se izražava u lažnim optužbama za totalitarizaiJ i težnju za ekspanzijom, u napadimajna temelje novog demokratskog režimi, u stalnom mešanju u unutrašnje poslpve tih država, u pomaganju svih anfjdržavnih, antidemokratskih elemenaia u tim zemljama, u demonstrativpom prekidanju ekonomskih veza s tinj zemljama, koje ima za cilj stvaenje ekonomskih teškoća ,usporavanj- ra-1 zvitka ekonomike tih zemalja, c uječenje njihove industrijalizacije i i. »Trumanova doktrina«, kojoj ; ; cilj da pruži američku pomoć svim ’eak- f cionamim režimima koji aktivn< istupaju protiv demokratskih narodi, ima otvoreno agresivan karakter. pjeno objavljivanje izazvalo je izvesju zabunu čak i u krugovima amjričkih kapitalista koji su na sve javiklk, Progresivni društveni elementifu SAD i u drugim zemljama odlučno fu protestovali protiv izazivačkog, cjvoreno imperijalističkog karaktera тјитапоva govora. Nepovoljan ođziv na koji je naišia »Trumanova doktrina« izazvlo je ро-< trebu pojavljivanja »Maršalifvog pla-l na« toga maskiranijeg pokušaja sprovođenja te iste ekspanzionističke politike. Suština maglovitih, paročito uvijef nih, formulacija »Maršalova plana« sastoji se u tome da se stvori blok država koje bi bile povezane obavezamS prema SAD i da se američki krediti dadu kao nagrada za to što če se evropske države ođreči ekonomske, a

zatim 1 političke samostalnosti. Pri tome baza »Maršalova plana« jeste uspostavljanje industriskih oblasti Zapadne Nemačke koje kontrolišu američki monopoli. »Maršalov plan«, kao što $e to pokazalo iz docnijih savetovanja i govora američkih političara, sastoji se u „torne da se pruži pomoć u prvom геdu ne osiromašenim zemljama-pobednicama, savoznicama Amerike u borbi protiv Nemačke, nego nemačkim kapitalistima, da bi se, pošto Amerika potčini sebi osnovne izvore proizvođnje uglja i metala za potrebe Evrope i Nemačke, države koje oskudevaju u uglju i metaiu dovele u zavisnost od obnovljene ekonomske moči Nemačke. | I poređ toga što »Maršalov plan« predviđa definitivno srozavanje Engleske, kao i Francuske, na položaj |;drugostepene države, laburistička vla:da Atlija u Engleskoj i socijalistička i vlada Ramadjea u Francuskoj uhvatiИе su se za »Maršalov plan« kao za ; sidro spasenja. Poznato je da je Eni gleska već uglavnom utrošila američki zajam od 3.750 miliona dolara, koji joj je dat T946 godine. Poznato je daIje đa su porobljivački uslovi toga zajma sputali Engleskoj ruke i noge. Dospevši več u omču finansiske zavisnosti od SAD, laburistička vlada Engieske videla je jedini izlaz u dobijanju novih zajmova. Zato je ona dočekala »Maršalov plan« kao izlaz iz nastalog ekonomskog ćor-sokaka, kao priliku za dobijanje novih kredita. Engleski političari, osim toga, računali su da će se koristiti stvaranjem bloka zapadnoevropskih zemalja dužnika SAD, kako bi pokušali da u tom bloku odigraju ulogu glavnog američkog agenta, kome će, može biti, poći za гикот da ćari na račun slabih zemalja. Iskorišćavajućl »Maršalov plan«, praveći usluge američkim mofcopolima i potčinjavajući se njihovoj kontroli, engleska buržoazija je maštala da će povratiti izgubljene pozicije u nizu zemalja, a naročito da će Ispostavitl svoje pozicije na Balkanu ii u Podunavlju. I Da bi se američkim predlozima dala veća spoljna »objektivnost«, odlučeno je da se među inicijatore priprema za ostvarenje »Maršalova plana« pirivuče I Francuska, koja je več upola žrtvovala svoj suverenitet u korist SAD, јег je kredit koji su Sjedinjene Američke Države u maju ove godine dale Francuskoj bio uslovljen udaljavanjem komunista iz francuske vlade. Po direktivi Vašingtona vlade Engleske i Francuske predložile su Sovjetskom Savezu da i on uzme učešća u pretresanju Maršalovih predloga. Taj korak imao je da roaskira nepriiteljski karakter tih predloga prema SSSR. Račun je bio ovaj. Pošto je unapred bilo dobro poznato da će SSSR odbiti da učestvuje u pretresanju predloga o američkoj pomoći пз bazl Maršalovih uslova, to će onda biti moguće svaliti na SSSR odgovornost za »odbijanje saradnje u ekonomskoj obnovi Evrope«, a samim tim biće mogućno okrenuti protiv SSSR evropske zemlje kojima je potrebna realna pomoć. Ako, pak, Sovjetski Savez uzme učešča u pregovorima, onda če bitl lakše namamiti zemlje istočne i jugoistočne Evrope u klopku »ekonomske obnove Evrope uz pomoć Amerike«. Dok je Trumanov plan igrao na kartu terorističkog zastrašivanja tih zemalja, »Maršalov plan« išao je za tim da opipa njihovu čvrstinu u ekonomskom pogledu, da pokuša zavesti te zemlje, pa da ih posle veže dolarskom »pomoči«. »Maršalov plan« imao je u danom slučaju da doprincse ostvarenju jednog od najvažnijih zadataka opšteameričkog programa da restaurira vlast imperijalizma i zemljama nove demokratije i da ih natera da se odreknu tesne ekonomske 1 političke saradnje sa Sovjetskim Savezom. Pretstavnici SSSR, pristavši na to da u Parizu zajedno s vladama Engleske i Francuske pretresu Maršalove predloge, pokazali su na Pariskom savetovanju neosnovanost zadatka izrade ekonomskog programa za celu Evropu i razgolitili su pokušaj da se u licu nove evropske organizacije pod egidom Francuske i Engleske stvori opasnost mešanja u unutrašnje poslove evropskih država i narušavanja njihova suvereniteta. Oni su pokazali da »Maršalov plan« protivreči normal-

nim principlma međunarodne saradnje i da krije u sebi cepanje Evrope, opasnost od potčinjavanja niza evropskih zemalja interesima američkog kapitalizma i da ide za tim da se prvenstveno, pre nego saveznicima, pruži pomoć nemačkim monopolističkim koncernima, čijem je obnavljanju u »Maršalovu planu« otvoreno bila dodeljena naročita uloga u Evropi. Taj jasni stav Sovjetskog Saveza skinuo je masku s plana američkih imperijalista i njihovih anglo-francuskih agenata. Opšteevropska konferencija sramno je propala. Devet evropskih država odbilo je da na njoj učestvuju. Ali i kod država koje su pristale da učestvuju u pretresanju »Maršalova plana« i u izradi konkretnih mera za njegovo ostvarenje, taj »plan« je dočekan bez naročitog oduševljenja, utoliko više što se übrzo videlo da su pretpostavke SSSR o tome da je plan još daleko od realne pomoći potpuno tačne. Pokazalo se da se vlada SAD uopšte ne žuri da ostvari Maršalova obećanja. Clanovi američkog Kongresa izjavili su da će Kongres pretresati pitanje novih kredita pojedinim evropskim zemljama tek 1948 godine. Na taj način postalo je jasno đa su Engleska, Francuska i druge zapadnoevropske države, koje su primile parisku »shemu ostvarenja« »Maršalova plana«, same postale žrtva američke ucene. Ali pokušaji da se stvori zapadni blok pod egidom Amerike traju i daIje. Potrebno je istaći da američka varijanta zapadnog bloka mora naiči na ozbiljan otpor čak i u takvim zemljama kao što su Engleska i Francuska koje sp već zavisne od Sjedinjenih Američkih Država. Perspektiva obnove nemačkog imperijalizma, kao realne snage koja može da se suprotstavi demokratiji i komunizmu u Evropi, ne može zavesti ni Englesku ni Francusku. Ovđe imamo jednu od glavnih protivrečnosti u samom bloku Engleska—SAD—Francuska. Američki monopoli kao i cela međunarodna reakcija ne računaju, po svoj prilicl, da Franko ili grčki fašisti mogu biti koliko toliko siguran oslonac SAD protiv SSSR i novih demokratija u Evropi. Zato oni polažu naročite nade u obnovu kapitalističke Nemačke, gledajući u tome najvažniju garantiju uspešnosti borbe protiv demokratskih snaga u Evropi. Oni nemaju poverenja ni u laburiste u Engleskoj ni u socijaliste u Francuskoj, smatrajući ih, i pored sve servilnosti koju su ovi poka»polukomunistima« koji ne zaslužuju dovoljno poverenja. Eto zašto pitanje Nemačke, a naročito Rurskog basena, kao potencijalne vojnoindustriske baze bloka neprijateljskog SSSR-u, pretstavlja najvažnije pitanje međunarodne politike i pitanje razdora između SAD, Engleske i Francuske. Apetiti američkih imperijalista moгаји izazivati ozbiljnu zabrinutost u Engleskoj i Francuskoj. SAD su nedvosmisleno dale na znanje da one žele da oduzmu Rur Englezima. Američki imperijalisti zahtevaju i spajanje triju okupacionih zona i otvoreno oformljenje političkog izdvajanja Zapadne Nemačke pod američkom kontrolom. SAD insistiraju na povećanju nivoa proizvodnje čelika u Rurskom basenu na bazi održanja kapitalističkih preduzeča pod egidom SAD. Krediti za evropsku obnovu koje je obećao Магšal shvataju se u Vašingtonu kao prvenstvena pomoč nemačkim kapitalistima Na taj način »zapadni blok« stvara Amerika ne po obrascu Cerčilova plana Sjedinjenih Država Evrope, koji je bio zamišljen kao sprovodnik engleske politike, nego kao američki protektorat, u kome se suverenim evropskim državama, ne isključujući ni samu Englesku, dodeljuje uloga koja više nije tako daleko od uloge famozne »49-te države Amerike«. Američki imperijalizam sve drskije i bezočnije postupa s Engleskom i Francuskom. Savetovanja udvoje i utroje po pitanjima određivanja nivoa industriske proizvodnje Zapadne Nemačke (Engleska SAD, SAD i Francuska), koja pretstavljaju samovoljno gaženje Potsdamskih odluka, pokazuju u isto vreme da Sjedinjene Države potpuno ignorišu životne interese svojih part-

пега u pregovorima. Engleska a пвгоCito Francuska primorane su da slušaju američki diktat 1 da ga pokorno primaju. Ponašanje američkih diplomata u Londonu i Parizu počelo je u mnogome da liči na njihovo ponašanje u Grčkoj, gde američki pretstavnici apsolutno više ne smatraju za potrebno da paze na bilo kakvu pristojnost, postavljaju i smenjuju grčke ministre kako sami žele i ponašaju se kao osvajači. Na taj način novi plan dauesizacije Evrope uperen je u suštini prot*v osnovnih interesa evropskih naroda, pretstavljajući plan porobljavanja Evrope od strane Sjedinjenih Država. »Maršalov plan« upercn je protiv industrijalizacije demokratskih zemalja Evrope i, prema tome, protiv temelja njihove nezavisnosti 1 samoslalnosti. I dok je u svOje vreme plan đauesizacije Evrope bio osuđen na propast, iako su snage otpora Dauesovom planu bile daleko manje nego danas, sad u posleratnoj Evropi postoji dovoljan broj snaga, ne govoreći o Sovjetskom Savezu, koje mogu, ako pokažu volju i odlučnost, da osujete taj porobljivački plan. Stvar stoji do volje i spremnosti naroda Evrope za otpor. Sto se tiče SSSR, on će uložiti sve snage da tom planu ne bude suđeno da se ostvari. Ocenu koju su »Maršalovom planu« dale zemlje antiimperijalističkog tabora potpuno je potvrdio ceo tok događaja. U pogledu »Maršalova plana« tabor demokratskih zemalja pokazao se kao močna snaga koja stoji na braniku nezavisnostl i suvereniteta svih evropskih naroda, koja se ne đa uceniti ni zastrašiti, kao što se ne da ni obmanuti lažnim manevrima dolarske diplomatije. Sovjetska vlada nikad nije bila prot*v iskorišćavanja stranih, naročito američkih, kredita kao sredstva koje može đa übrza proces ekonomske obnove. АИ Sovjetski Savez je uvek polazio od toga da uslovi kredita ne smeju imati porobljlvački karakter i ne smeju voditi ekonomskom l političkom porobljavanju države-dužnika od strane države-poverioca. Polazeći od te iste političke linije, Sovjetski Savez je uvek branio stav da inostrani kredHi ne smeju biti glavno sredstvo za obnovu ekonomike zemlje. Osnovni 1 odlučujući uslov ekonomske obnove mora biti iskorišćavanje unutrašnjih snaga i sredstava svake zemlje 1 stvaranje vlastite industrije. Samo na toj bazl može se obezbediti nezavisnost zemlje ođ nasrtaja inostranog kapitala, koji stalno ispoljava tendenciju da iskoristi kredit kao sredstvo političkog i ekonomskog porobljavanja. Baš takav je »Maršalov plan«, koji je uperen protiv industrijalizacije evropskih zemalja i, prema tome, ide za podrivanjem njihove samostalnosti. Sovjetskl Savez staln'o brani princip da politički i ekonomski odnosi među raznim državama moraju da se izgrađuju isključivo na načelima ravnopravnosti zainteresovanih strana l uzajamnog poštovanja njihovih suverenih prava. Sovjetska spoljna politlka i, naročito, sovjetski ekonomski odnosi s inostranim državama baz'raju na principu ravnopravnosti, obezbeđenja obostranih koristi od zaključenih sporazuma. Ugovori sa SSSR pretstavljaju sporazume koji su korisnl i za jednu 1 za drugu stranu i nikad ne sađrže u sebi nikakvih napada na državnu nezavisnost, na nacionalni suverenitet strana ugovornica. Ta osnovna odlika sporazuma SSSR s drugim državama vidi se naročito jasno danas u svetlosti nepravednih, neravnopravnih ugovora koje sklapaju i pripremaju Sjedinjene Države. Sovjetska spoljna trgovinska politika ne zna za neravnopravne sporazume. I ne samo to, razvitak ekonomskih odnpsa SSSR sa svima državama koje su u tome zainteresovane pokazuje na kakvim se temeljima moraju izgrađivati normalni odnosi među državama. Dovoljno je potsetiti na nedavno zaključene ugovore SSSR s Poljskom, Jugoslavijom, Cehoslovačkom, Mađarskom, Bugarskom i Finskom. Samim tim SSSR jasno pokazuje na koji način Evropa može naći izlaz iz teškog ekonomskog stanja. Isto takav ugovor mogla je imati i Engleska da laburistička vlada nije pod pritiskom spolja razbila već projektovani sporazura sa SSSR. Razgolićavanje američkog piana e(Nastavak na Cetvrtoj strani)

Poneđeljak, 10 novemb'ar 1947 g., broj 1 fm

O MEDJUNARODNOJ SITUACIJE

ZA TRAJAN MIR, ZA NARODNU DEMOKRATIJU!

A. Ž D A N O V

3