Arhiv UNS — Listovi stranaka

Kakve su šanse da dođu do ovakve "papirnate revolucije"? Dosta velike - dovoljno je da se u nekoj laboratory! utvrdi da izvesna Idasa činjenica ima nenultu masu. Ako do ove teorijsko-eksperimentalne sprege ikad dođe, iđemo svi iza rešetaka. Pod uslovom, naravno, đa je priroda svesna naših teorija. Na nešto prizemnijem nivou, stvari stoje malo drugačije, mada ne manje dramatično. Za to su se postarali teorijski fizičari koji se bave tzv. teorijom polja, odnosno fizikom visokih energija. Prodor koji je poslednjih godina napravIjen u fizici elementarnih čestica і jedinstvenoj teoriji fundamentalnih interakcija imao je radikalnih reperkusija na naše razumevanje onoga što se dešavalo (tačnije, moglo da se desi) u ranoj fazi evolucije vaseljene. Kako ova faza traje, prema današnjem položaju "nastanka Sveta", može se zaista govoriti o revolucionarnim promenama. Inflatoma faza svemirske ekspanzije, koja se odvijala brzinom koja daleko premašuje brzinu svetlosti (ne narušavajući postulate Tfeorije relativiteta!), omogućila je razrešenje niza protivurečnosti і teškoća standardnog modela. Današnje opaženo širenje odgovara jednoj smirenoj fazi sveopšte ekspanzije, pri čemu crveni pomak najudaljenijih svemirskih objekata, tzv. kvazara, indicira brzine bliske brzini svetlosti, što znači da se može uskoro očekivati optički susret sa "krajem Svemira", to će reći sa 'Vasionskim fetusom". Tb de bit! susret "treće vrste" par excellence! Dosada je sve bilo lepo і predvidljivo. Ovu determinističku idilu narušili su početkom decenije neki teoretičari koji su smatrali da je prepuštanje svemirskog rađanja gospodu Bogu stvar časti і pokušali da ulogu Prvog pokretača preuzmu na svoja slaba pleća. U tzv. Haotičnom inflatomom scenariju, koji danas propagira sovjetski teorijski fizičar A. Linde (dakle, bez politikantskih konotacija, molim!), stvari su se ođvijale ovako. Neko, iz moguće klase tzv. skalamih polja, fizičko polje u svom primordijalnom stanju doživljava nepređvidivo velike (stohastičke) fluktuacije, od kojih neke postaju "seme" inflatorne ekspanzije, koja rezultira u vasionu kakva je, na primer naša. Kada і gde će se ovo dogoditi і kakva će biti konsekutivna vasiona, ne može se pređvideti. Svaka od ovih vasiona potpuno je izolovana od drugih, kao što su mesta і trenud njihovih nastanaka apsolutno nekorelisani, Ovde vidimo svu prednost nepostojanja Boga, jer bi se u suprotnom apsolutno naljutio na Ajnštajna і njegovu zabranu hazardnih igara. Prema Lindeovim idejama, ne samo da su kosmosi nekorelisani u pogledu vremena і mesta nastanka, već mogu imati bitno različite karakteristike. Tàkva dva svemira mogu imati različite fundamentalne interakcije, pa čak і različit broj dimenzija Ozičkog prostora, a time і različite fizičke zakone kojima se materija u njima podvrgava. Svaki od ovih nezavisnih univerzuma može pod izvesnim uslovima

da kolapsira ponovo u "lačku", iz koje se rađa novi svemir, sa sopstvenim osobenostima. Tàko, ako bi neko і uspeo da kroz ovaj singularity і prođe, što Linde nikako ne preporučuje, našao bi se u svetu totalno nekompatibilnim sa prethodnim. Ako se 1917. godina, kada je Ajnštajn objavio svoju konačnu verziju Opšte teorije relativiteta, uzme za datum rođenja moderne kosmologije і ako uračunamo Hablovo otkriće pomeranja spektralnih linija udaljenih galaksija prema crvenom delu spektra, pomeranje koje je interpretirano kao znak širenja vasione і koje je daio legitimitet Fridmanovom modelu kosmosa, godina Velike oktobarske (kontra)revoiucije kao da je bila signal za sveopšti Sturm und Drang prema crvenom! Ali, kao što smo videli, prosti Fridmanov model razudio se u rukama modemih kosmologa u sijaset koegzistentnih і konsekutivnih svetova, u jedan totalni pluralizam gde se pitanje nastanka і njegovog lociranja u prostoru-vremenu više і ne postavIja, bar ne u ortodoksnom smislu. Dakle, u početku ne beše početka, a posle se pojavio Pluralizam. KOSMOKRATUA I KOSMOTELUA Ako se naš velild, jedinstveni Svet raspao na svetove, kojima njihova esencijalna distinktnost garantie legitimitet "posebnog puta u x-izam", šta se može očekivati ođ pletore naših malih svetova, manje ili više izmedu sebe interagujudih, і kakva je sudbina Makluanovog "Velikog sela", u kojem su neka društva na nivou prvobitne zajednice, dok neka skromno smatraju da su već u XXI veku? Kada su evropski istraživači novog veka dospevali do udaljenih, primitivnih

plemena, nisu li і oni sledili opšte pravilo koje srećemo u observacionoj kosmologiji danas: šta su objekti posmatranja daiji od "nas" (čitaj - Evrope), to su mlađi. I otkuda tolika diferencijacija (izvinjavam se na izrazu), odnosno tako različit tempo evolucije homo sapiensa? Pozivanjem na fizičku geografiju і ekološki ambijent nije odgovor, već samo pomeranje problème na fundamentalniji nivo - strukturiranje і ponašanje mrtve materije. Devetnaesti vek bio je uvek mehanističkog pogleda na svet laplasovskog determinizma. Koliko je ovaj determinizam prisutan u teoriji evolucije organskog sveta i, u tom kontekstu, Darvinovom modelu, stvar je za diskusiju, ali je

svakako ішао odluöujuä uticaj na ondašnje filozolško-sociološke spekulacije. Krajem prošlog veka, međutim, dogodila se mala revolucija u poimanju karaktera fiziökih pro cesa na mikroskopskom nivou, koja je zamenila mehanistički pristup suptünijim- statističkim analizama. U poslednje dve decenije svedoci smo druge fizičke revolucije, koja je bitnu neodređenost ponašanja fizičkLh sistema svela na najfundamentalniji, mikroskopski nivo. Rezultati istraživanja na polju tzv. nelineame dinamike і nestabilnih sistema, istraživanja u kojima prominentnu ulogu ima tzv. Briselska

škola, na čelu sa nobelovcem I. Prigožinom, imaju domet mnogo širi od fizičko-hemijskih problema і uveliko se primenjuju na biološke, pa і društvene sisteme. Bitna odlika ovakvih nestabilnih sistema je da se pod izvesnim spoljaSnjim uslovima mogu obrazovati metastabilne strukture visokog nivoa organizovanosti, kakav je sam živi svet, suptilan і ranjiv. Da і ljudsko društvo spada u ovu klasu sistema, podseća nas "Cmi petak" zapadnog svega 1929. godinu, odnosno "kula od karata" ovogodišnje Istočne Evrope, da ne pominjemo oba svetska rata. U svojem razvoju ovakvi nestabilni sistemi dostižu povremeno stanje haotične neuredenosti, iz koje naglim struk-

turalnim skokom prelaze u novo, visokouredeno stanje. Poenta ovih singularnih tačaka na evolutivnom putu jeste da se ne može predvideti koje od svih mogućih (uredenih) stanja sistem bira. Ova nepređvidljivost, prema Prigožinu, і jeste bitna odlika, upravo definicija, budućnosti, gde vladaju "čelični" (staljinski) zakoni, iole složeniji sistemi imaju mnogo suptilniji pogled na sebe 1 svet oko sebe. Ova inherentna nepredvidljivost 1 ćini razliku između prošlosti 1 budućnosti, ona život individue, odnosno društva čini vrednim života, razlikuje ga od obilaženja planeta oko Sunca. U domenu ljudske istorije, medutim, treba razlikovati sociološka od, recimo, astrološko-proročanskih predikcija. Javno utvrdivanje "istorijske neminovnosti" više je instrukcija nego vizija. Kada marksisti govore o istoriji, oni misle na istoriju, na nešto što "treba da bude". I pored svih dijalektičkih hokus-pokusa, niko od marksista nije uspeo da objasni otkud "istorijski velikani" u inače determinističkoj (što će reći, predestiniranoj) evoluciji Ijudskog društva. Ovde je interesantno napraviti paralelu sa fiziko-hemijskim nelinearnim sistemima, kakve proučava Prigožin, na primer. Jedna od determinant! ovih sistema jeste njihova fantastična osetljivost na početne uslove, karakteristika koja je і naterala kosmologe da koncipiraju ranije pomenutu paradigmu stohastičkog inflatornog scenarija. Ova nekontrolabilna osetljivost upravo čini procese u kojima ovakvi sistemi učestvuju ireverzibilnim, što, sa svoje strane, rezultuje u pojavi "strelice vremena", tj. samog vremenskog toka. Da li je Ijudska zajednica podvrgnuta ovakvim stohastičkim, slučajnim fluktuacijama, koje od istorije (u Herodotovom izvornom smislu - priče) čine zaista neponovljivi fenomen, za razliku od marksLstičke (ili bilo koje drugc) teorije? Veliku

oktobarsku (kontra)revoluciju izvela je šaka (kronštatskih) mornaга і jedna topovnjača. Naravno, za ortodoksne marksiste sve je to bila istorijska nužnost, kao što je konsekutivni "staljinizam” bio nepoželjna slučajnost. A od tog "neistorijskog' 1 staljinizma spasla nas je istorijska neumitnost što je Zukov bio brži od Berije u izvlačenju revotvera, na onoj (aposteriorno sudbonosnoj) sednici sovjetskog vrha, posle smrti "Velikog brata"! Istorija, ne samo politička, izlazi kao međuigra slučajnosti і nužnosti, da parafraziramo Žaka Monoa. Najbitnija karakteristika totalitarnih režima (čitaj, veštakih tvorevina), nasuprot prirodnim (tj. demokratskim) društvima, jeste njihova ireverzibilnost. Prelaz od demokratskog (u širem smislu) na veštački uređeno društvo podseća na onu basnu o žabama koje meditiraju na temu skakanja u bunar. Sam kvalitet vode, pa і njena eventualna nepresušivost, od marginalnog su značaja prema bitno nepovratnom karakteru podložnog čina. Tàkav je slučaj kronštatskih moraara, - koji su, pošto su shvatili šta su bili uradili, pokušali da izvrše kontra(kontra)revoluciju, ali sada je bilo kasno - Rusija je već bila u "istorijskom bunaru", što će na svojoj koži osetiti svih onih dvadesetak miliona "posetilaca Gulaga", disidentskih ili ne. Obaranje totalitarnih režima iznutra bilo je moguće, mada na izgled neverovatno. Istočnoevropski prevrati pokazali su se mogućim kada se narod oslobodio slraha da će "Veliki brat" intervenisati spolja, ali to je od marginalnog značaja. Pitanje je, medutim, da li je moguće oslobadanje od totalitarnog sistema u Soyjetskom Savezu і Kini, gde spoljažnji uticaj, o intervenciji da і ne govorimo, ne dolazi u obzir. Polovinu odgovora na ovo već, na žalost, imamo: Ibg mira postao je crven, ostaje samo pitanje da li Crveni trg može da izbegne da ne bude preliven "mirom". Crne rupe igraju prominentnu ulogu u savremenoj kosmologiji, bilo kao primordijalni, odnosno finalni singulariteti, bilo kao kolapsi materije na manjim skalama. Propadanje materije u samu sebe, pored svoje ireverzibilnosti, ima još jednu bitnu karakteristiku, povezanu sa prvom: crne rupe predstavljaju informaciono apsolutno zatvoren prostor. Čak ako se uzme u obzir Hokinov procès isparavanja ovih svemirskih (auto)kanibala, nije moguće ni za kakvu informaciju da prede tzv. horizon! dogadaja, graničnu 'površinu koja omedava kolapsiranu materiju. Čak ni svetlosti, torn našem najpouzdanijem prenosniku informacija, nije dano da može da prode kroz horizont dogadaja. Imamo li pandane ovim kosmičkim "grobnicama znanja" u svetu politike? Formalno govoreći, odgovor je negativan (setimo se odgovora onog gimnosofiste Aleksandru o najlukavijoj životinji), ali to nas ne može utešiti, jer primera informacione izolacije zastrašujućeg stepena imamo svuda oko nas. Dok traje ova drama rumunskog

Čovek koji je znao napamet logaritamske tablice і diktirao po sedam pisama simultano bio je verovatno poslednji kosmokrator čiji je "kult ličnosti" bio primeren njegovim sposobnostima і zaslugama. Naš vek iznedrio je nove kosmotvorce hitlersko-staljinističkog tipa, koji su zadužili čovečanstvo, Ш bar njegov evropski deo, svim pogubnim stranama despotizma, a da mu nisu zauzvrat pružili ništa, osim "liliputizacije" svojih sunarodnika і masovnih klanja po tlu najcivilizovanijeg kontinenta dotada.

DEMOKRATUA DANAS

POLITIKA

15