Arhiv UNS — Selo

но служили т. зв. просвећеном апсолутизму, који је у свима великим европским државама, нарочито Немачкој, Аустрији и Русији, био службени курс. Заосталом народу, који живи у врзином колу својих предрасуда и рђавих традиција, треба кажу они отворити очи, просветити га одозго, путем наређења, помоћу лаичких државних школа, па му и силом наметнути савремена културна схватања. Романтнчари, опет, полазећи с другог гледишта, са гледишта француских и немачких филозофа романтике; једног Русо-а и једнога Хердера, виде у народу извор коме треба да се врати и на њему напаја не само целокупна култура него и политика. Народ је плодно поље и ливада, пуна мирисног домаћег цвећа. Од народа треба учити, ићи путем који води његов здрави инстикт, па и у основним питањима конзултовати њега, преко његових претставника. Та схватања нас доводе до културног и политичког демократизма, једног система у коме народ може потпуно изразити своја схватања и своје потребе и наћи пут и сретства којима ће се моћи подићи његов општи културни, социјални, економски и политички ниво. Борба за демократију, за опште право гласа и парламентаризам, кроз 19-ти век, имала је повољног утицаја и на демократизовање књижевности, бар у погледу њених садржаја. Прост човек из народа, сељак или мали чиновник, није могас бити озбиљни јунак неког књижевног дела све до појаве првих руских реалиста, најпре Гогоља, који је у својој приповетци ~Шињел” изнео таквог јунака. Велики руски писци, који су почињали борбу за ослобођење руског народа од деспартизма, први су осетили душу народа. Од тога времена књижевност није само сјајна сала у којој се бучно забавља безбрижна аристокрација, веома често на рачун слабих, сиромашних, који су свима делима те господске књижевности могли да буду само предмет исмејавања, смешне фигуре. Сетимо се да је тако било и у нашој дубровачкој књижевности. Марин Држић, иако и сам пореклом пучанин, умео је само да се смеје, да чини „Новелу” од сиромашног херцеговачког сељака који је сишао у Дубровник да прода мало сира и масла. Реализам је донео нова схватања у књижевности. Књижевност је престала да буде пиће жедној људској фантазији и празна естетска игра. Она се ослободила и романтичарскога патоса, сувише наглашених осећања, свргнула је са себе и јарам историзма, и приближила се животу, његовој стварности и његовим проблемима. Књижевност је почела да доноси документе о социјолном и психолошком стању човека и савременог друштва, и 'да се у својим анализама служи методом узетим из области научног истраживача. На око објективна, обрађујући многе теме које раније нису биле

КЊИЖЕВНОСТ И СЕЉАЧКИ НАРОД