Arhiv UNS — Selo

ЗИМА 1964.

ДОМАЋИН ПОЗИВА НА СВИЊСКУ ДАЋУ

ДОШЛИ СМО из мрака а циљ нам је разгорела ватра. Журимо јој после близу два саха хода снегом и низ несмрзнуту реку. Сушимо и грејемо ознојена лећа на пари чварака који још набубрели од масти цврче у казапу под настрешницом. у кући, у оџаклији чусмо поново: „Добродошли“, а онда: слатко, хладна ракија. Уз фуруну направљену од великог бурета чекаћемо затим вечеру док околни свет не смири стоку и ситну децу, не погаси светла. не пусти псе и не дође на свињску даћу домаћину Вукадину "Борђевићу из I'орње Црнуће, • У новој ситуацији Вукадин Је препустио млађима да ситно доврше да би он дочекивао људе и водио разговоре. Један од гостиЈу, од оних који га не знају, каже му да има велику кућу, светле просторије и широке прозоре и, да би старца (деда Је, али иије стар) од прве навео на спонтан разговор, додаде: „Сигурно си, чича, у овом рату ходао по свету и видео како људи граде“? Кратко одговори домаћин да у рату ниЈе био, ни позив није стигао овамо до падина Рудника, а кућу Је подигао сам, одмах по ослобођењу. И, наста тајац. Домаћица налива чашице. Комади цепаница тутње у зажареном плеху. Иза врата галама редуша. Не може ћутња дуго да траЈе: домаћин жели да покаже да нема ништа против посете, а ни гости не мисле да Је време спавзња. Разговор, наравно, Још не тече као старих познаника, али га више не треба ни подстицатп. Кога имам у кући, сам себе пита Вукадин. Сина, снаЈу и двоје унучади. Мало нас Је, рећи ће одмах, за шест хектара оранице скоро последње класе. Прекиде излагање, устаЈе и здрави са суседима коЈи придолазе, одлази у кухињу да заповеди. Кикад да седне на пола сата, живот је духа и немирних покрета, мада се и снаха и син труде да га бар ово вече у свему одмене. Пошто Је приставио „пасуљ“ (врућу ракиЈу) опет Је ту с нама и сад разговор настдвља да тече као речица подно брда, час дугом причом, час упадицом, час кратким одговором, а саплићу га кратка ћутања, предах, као и камен ток воде. Колико вас Је овде горе? Неће нас бити више од 150 кућа.

Не би ее рекло ни толико, кад се оком поглсда. Као и свуда у брдима: раштркани смо. Спуштате ли се ниже послом, за другим животом? Има нас коЈи не мисле на то! Сад је већ тешко пратити ко између двадесехак присутних на карактеристичан шкрт начин обЈашњава зашто су везаии за ово поднебље. Има и овде живота, чуЈемо. Има га за оног ко воли земљу, стоку, ко воли да ради. У Вукадиновим њивама трактор не може да преврне бразду, слепи се земља са плугом (син тврди супротно!) али ђубрене и неговане родиле су 15 и 30 мц пшенице по хектару. Зашто крити, рећи ће отворено присутни. она што је родила 30 била је високородка Има живота, има! И Један син домаћинов тако гледа, овај што је овде да ли заувек? јер други, стариЈи већ поодавно -стоји за Једним стругом у Жаркову. Редуше с чини Јама прекпдоше разговор и најавише прави почетак свињске даће. Врући чварци. Млади сир и кајмак. Свежи сомун. Супа с резанцима. Кисео купус с месом. Пржена црна џигерица. Паприка из сирћета. Ћевап. Домаће вино. Крофне од белог брашна. За вечером која траЈе више од два сата слушамо неколико пригодних шала о људима овог кра Ја. Шкрто Је тле, ћутљиви су људи, али шале воле. И чусмо шалу о човеку који Је повео краву бику у суседство, па онако зампшљен, увек гледаЈући преда се, изгубио Је негде иа ливади. Но, како му Је остао улар у рукама, он то и не примети све до

тренутка док ra власник бика коме је рекао: „Ево доведох краву“, није у чуду запитао јеси ли при памети! И чусмо о другом Једном човеку коме су шаљивџије рекле да му Је прасе болесно зато што му виду недостају наочари па кад Је човеку у кућу изненада дошла снаха с наочарима он ЈоЈ их узеде да поправи вид свог прасета а прасе с наочарима на њушци налете на дрво и разби их! Ништа иеобично нема у томе што је разговор, затим, добио другачији тон, што се на свињској даћи уз добро црвено вино говорило и о општим приликама села. Пре неколико година људи су се удружили и довели електрично светло. У појединим кућама, у оборима, могу се наћп беле свиње. Домаћинства су изградила водовод, чак до штала. Готово нема домаћинства које не тови Јуиад. Нису без везе са светом, могу да виде шта се збива код нас и у другим земљама ако се окупе крај телевизора у школи. Али пута доброг немају, односно нису везани каменом са неком значајнијом сао'браћајнипом, мада камена имају, мада им пут треба јер сир, кајмак, пасуљ, бели лук није лако нртити с торбом на леђима километрима и километрима до пијаце у Горњем Милановцу. СвоЈевремено Је Један стручњак предвидео трасу коЈом he проћи пут али, чусмо на свпњскоЈ даћи, онаЈ|Који Је морао да буде непопустљив према поЈединаца ту и тамо Је попустио, скренуо трасу, још замишљену због лепе речи или нечег другог и сасвим Је природно да после тога, кад се то прочуло, ни остали нису хтели да поштуЈу договорено. И пута немају. Рсдуше се устумарале, види скоро he

Једанаест! Сто Још није празан; сви дарови богате свињске даће су још ту, али време је спавању, Неколицина млађих гостију Је управо почела да се договара којом ће страном сутра у лов када домаћин устаде. В. Ј. к.

ЉУБИСАВ ИЗ ВРДОЛУНЦА О ЈУБИЛЕЈУ ЛИСТА

НИ ЗБИЛјА НИ ШАЛА

ЉУБИСАВ М. ИЗ ОКОЛИНЕ Врдолунца Је наш стални претплатник ево већ деветнаест година, 11 месеци и 24 дана. Кад смо повели реч о томе ко све поводом двадесет година листа треба да узме учешће у свечаном броју ја сам се сетио њега и предложио да му се постави најмање двадесет питања. Овај напис је, дакле, разговор између нас, редакције, и дотичног Љубисава на тему: двадесет година „Задруге". Је ли ЉуТшсаве, да ли си чуо да лист „Задруга" слави јубилеј? Када вам добро иде, славите! Моја Задруга га неће скоро, тако ти је код нас. Не радујеш се, изгледа? Зашто се не бих радовао, ви сте новинари нама сељацима међу првима отвориди очи! Како то мислиш? Упозорили сте нас Још оида да је наш пут у задругама. Него да те питамо: читаш ли лист? Три пута ми поштар није донео, иначе сам редовно примао, Памтиш ли неки број посебно? Да сте бар једном написали да Је висок порез, запамтио бих. Ти нас, Љубисаве, својим одговорима помало зачикаваш? А зар се и ви нисте у својим написима често шалили! У реду, у реду. Замолили бисмо те да се сеттњбар два наслова у ових двадесет година излажења „Задруге". Могу. Године 1949. сте написали: „Посветимо пажњу уздизању стручних кадрова". Тај исти наслов сам прочитао у листу м 1963. —* Да ли ти је лист шта помогао? Жена би вам одговорила; због тих новина. кад се у њих заблене, колико је пута стока остала без паше! А шта би ти рекао?

Помогао ми је, ја сам сад, како би ви то новинари казали, напредаћ робни произвођач. Говориш ли збиљу, или да одемо и проверимо у управу твоје Задруге? Боље доказе ћете наћи у мојој штали! Види се, Љубисаве, да ти разумеш новииарски посао. Реци, коју си карикатуру од вишс стотина објављених посебно запамтио? Ону о управнику и агроному. Управник каже агроному; „Хеј, момче, тркни де по бокалче хладне воде, кад смо те већ запослили!“ Зашто баш њу?

Син ми је агроном. Кад 6и нас сад провео по кући и дворишту, шта би нам ново имао да покажеш? Не би знао да овако ређам, морали би да збиља кренемо у обилазак. Има ли и наш лист неких заслуга у томе што ти породица живи културније? Право да кажем, за тај утицај вам не захваљујем. Кошта, брате, савремено. Ми се, Љубисаве, приближисмо крају разговора. И време је, прошло Је време кад се код мене ниЈе гледало на сат. Ипак, дозволи да још мало злоупотребимо твоју говорљивост. Та ти си наш претплатник двадесет година! Ако заобилазно питате колико дадох за новине за те две деценије, онда по мојој рачуници ту негде охсо два и по бела прасета. Шта би ти, Љубисаве, поручио новинарима „Задруге“? Јел ја? Кад дођу у село нек не гледају само Задругу, има живота и ван њених канцеларија! Наше последње пит«н,е: ако те лист позове на прославу два;гl’ст година, да ли ћеш доћи? Дошао бих, и то с два котура сира, корпом крушака и печеним прасетом. У случају да на јубилеју не буде места за тебе, да ли 6и пристао да пошаљеш телеграм? Не радимо то ми сељаци. Ја верујем да hy више обрадовати слављеника ако се и двадесет први пут претплатим на „Задругу“. Овим Је разговор заиста приведен кра Ју. Љубисав М. из околине Врдолунца нали још Једну чашицу али нас замоли да је овог пута не попијемо у част ЈубилеЈа листа. Него? За заједничку ствар: пољопривреду која истина напредуЈе али је још и те клк п тш>Ка заливати.

В. Ј. КАЋАНСКИ

ЗЛАТНЕ ЗНАЧКЕ ЗА КУКУРУЗ

ПРИЗНАЊА ПРОИЗВОЂАЧИМА ИЗ ОПШТИНЕ ЋУПРИЈА

Ових дана је општинска комисија за нроцену ви.саких прииоса кукуруза «а имањима задружних ко.olпераната рад. Као пгто је нашим читаоцима познато, 1962. године НОО Ћуприја је донео одлуку о додели значке ikooпарантима ко>ји на cbojihim имањи* ма постигну најбоље резултате у производњи пшенице, KiyiKypy3a и ше ћ ерне репе. Ова одлука примењена је прошле године први пут, [<ада је на једиој од свечаних седиица Онштинске скупштиие подељено шест златних, 20 сребрlних и 54 бронзане значке. Тада су од шест златних четири златне знач■ке приlнале нроизвбђачиlма пше«ице, а по једна за .куlкуруз и шећер.ну репу. Ове године, због топлотнот удара у периоду сазревања пшенице, дошло је до знатног подбачаја приноса пшенице, тамо да ни један индlиlвидуалнlи пољ.оприlвред ни произвођач није иопунио услове за добнјање златне значке, што значи да није постигнут већи принос од 6.000 милограма пше иице п.о хектару. Сребрних значми за пшеницу освојено је 19, а бронзаних 40 и шест писмених по хвала. За разлику од прошле године, када је за мукуруз додељена само једна златна значка, ове године су три пољ.онривредна npoinaвођача имала веђи принос од 7.000 килотрама кукуруза у зрну по хектару и тиме освојили златне значке за производњу куисуруза. То оу: Милан Мартиновић из Јовца са npHHOcoiM од 7.175 кт, Милорад Здравковић из Ћуприје са 7.140 и Бранко Момировић, такође >из Ћуприје, са nipHHOco'M од 7.040 Iмг по хсктару. За принос кукуруза од б—7.000 иилограма по хектару ове године је припало 16 сребрних значии, а за принос од 5—6.000 кг 13 бронзаних значки. Поред овога, пољопрквред.н'ика је до|било пи смене похв.алнlице за постигнути принос од 4—5.000 нило.грама по хектару. Одлука НОО Ћуприја која је донесена 1962. годиlне и која се у свом првобитном облику односила само на пшбницу, а каоније до пуњена за мумуруз и шећерну репу, у почетку је изазвала знатне ко.ментаре, а нарочито код пољопритаредних нроизвођача ко.ји су тада тврдили да је немотуће оствар(ити овакlв.е приносе. Већ прве године њене примене ова сумња је разбијена. Ове године је, међутим, она изазвала знатније иитвреоовање п.ољоlпрlивредних произвођача. С. САВИЋ

17. страна / Број 1034—35 Брјо 1034—35 / страна

18