Arhiv UNS — Selo

црио свелочење, па помињемо оне коње из ранијег разговора и машински парк што се црвенп под наслоном, - Машпне човек мора да купп, али за њих мора и крвнпчки да ради. Некад се то и могло. И сељачки производ пмао је цену у којој сп могао да нађеш рачуницу. А сад? Тп радиш машпном, п применпш агротехничке мере и кал све то урадиш, па од оног што сп на крају добио одузмеш све што си уложпо, пспалне да сп зарадпо мање него некад кад си оро воловима илп коњпма (ко је и.мао) а још си и више радпо, секирао се, натрчао, и онда не знаш ни зашто ни за кога. Зато све више људи полако затрављује њнве и почиње да примењује логику „за мене he да роди" 14 куда то онда води? И ко је кривац? - Ако не верујете доста је да изведемо грубу рачуницу: За хектар кукуруза, потребно је 15 кила семенског по прошлогодишњим ценама то је милион и четнри стотине хиљада. Па онда три стотине кила ђубрива, два милнона и двеста. Триста кила за прихрану, још милион и двеста осамдесет хиљада (све у старим парама), четири киле хербнцида, шест стотнна хиљада, три кутије прашка против црва - 270 000, 20 литара нафте да се noope, па још тридесет док се повлачи и потањира и то ти је само рачушша док посејеш. После гледај у небо и моли се помало, веровао не веровао, за сваки случај. После прашење и бербу да не рачунамо, и на крају никад не знаш пошто ћеш да продаш. - Има још нешто. У рачуницу никако не улази уложени рад. Свако од нас ради бар са још три члана и то ради. Знате ли колики је летњи дан од пет па до девет? Е, сад кад би свако од

та три члана могао да заради бар по два мшшона месечно, бпло би добро. Алп не може па таман да не леже уопште. Пошто је онда наша сатница? Чија је брига сељак У Лмпљу кажу нико не добија више од четири, до четири и по хиљаде килограма пшенице по хектару. Ми обучени на просечним прнносима неких рекордера п неких комбината, скоро корећи пх, хтелп бпсмо да знамо зашто немају више. Кад оно, и они би то хтели да знају! - Много је то лепо што имамо те светски познате институте, стручњаке селекционаре. Није лепо само што ми од њнховог знања иемамо баш неке нарочпте корпсти. Истина је, сејемо нове сорте, ђубримо новим ђубрпвима, запрашујемо. Али све то радимо по навици, по оном чега тренутно има на тржишту, по сопственој писмености... - Ето кажу Холандија, Данска, Бугарска... Приноси да не верујеш. Сељаци школовани. А што и нас неко не би школовао? Докле ће ти наши стручњаци да седе по канцеларијама? Па неће на столу ништа да им никне, а има где би могло. - Чуо сам једном у Словенијн како њима дођу из института, па им направе анализу каква им је земља, па шта би на њој требало да се сеје, па какво ђубриво да јој се дода. Слушам и размишљам како мора да и у Србији пма такав пнститут само ја не знам где да ra тражим и како да га зовнем да и он мени каже за шта су а за шта нису моје парцеле. - Није сељак ни уображен ни крут. Ето, ми зими имамо много мање посла. Зашто се неко

не сети да органнзује неке семинаре? Овле у нашој школи. Да об)асни шта је потребно нашем земљишту н нашој клими, како урадитн? Послушали 6и ми то. Онда бп ваљла и приносп били бољп. Behn принос већа и зара да, јефтпнија храна... Знате ви п сами шта то значи... - Зашто се рецимо неко није сетио да организује помоћ у време радова. Неки сервис као што је онај 987 за помоћ на путевима. Што не 6п била таква и помоћ на њнви, Ваљда је лакше кал ти стане ауто на „траси" него кад ти стане комбајн у њиви. И мања је штста, Мени је рецимо прошле године усред жетве пукао један каиш на комбајну. Три милиона сам само горива потрошио лутајући од немпла до недрага не би ли га нашао. Колпко је то сати за мене, за машину, за људе који су се надали да hy и њихово пожњети? Нашао сам тај каиш тек после жетве. А колико их је било које је задесила моја прошлогодишња срећа? - И сваштаримо. Сви сваштаримо на силу. Никад кад сејеш не знаш пошто ћеш да продаш и шта he се које године исплатити. Нема никакве чврсте полнтике која би ти гарантовала да то што радиш пма некаквог смисла. Да није од данас до сутра. Која би ти омогућила да се за иешто спецнјализујеш. па то да радиш, да усавршаваш. Да зарадите и ти и друштво. Као да се неко стално плаши да се сељак не обогати. А и да се обогати, не бој се неће сељак паре у швајпарску банку. Богат сељак гаранција је за богато друштво. Сви внчу само храна, храна, а све што је у вези са храном ради се некако „натресумце". Стално се постављају пред сељака неке загонетке и као да је тамо некоме циљ да их он не реши.

Ланац са вишком карика Ileo наш уобичајенн систем, мпсле нашп саговорници. од ситнпца до крупница с.мишљен је тако да нароље прођу онп што „ни лук јели, ни лук мирисали" - Возпо ја прошле голине да преда.м у „Жптомли.ч" у Љигу жито од уј.ма за комбајн, а и нешто свог жита. За оно од уј.ма узимао са.м по четири хиљаде кило, јер су то возили домаћини код којих сам радпо, а за моје по четири и сто, плаћали ми и превоз. М тамо разговара.м са оним шефом ц он ми каже како они („Житомлин") то жнто плаћају по четири и по хиљаде кило. 11 сад ја размишљам: онај из залруге, што ннје видео ни меие ни жито, него само на једној цедуљн написао колико има кила, како се ја зовем н свој потпис - узме по четири дпнара на кили. fla колико му вреди тај потпис?! - Цео цех највише плате произвођач и потрошач. А то је зато што свуда има сто неких посредника. Зашто ланац не може да се скрати на релацнјм произвођач - прерађивач - потрошач? Зашто ја рецимо ако храним стоку не бих могао да уговарам дпректно са кланицом, или ако сејем жито са млином, или поврће и вође са фаорнком, млеко са млекаром? - Данас зарађују само они што „пиљаре". А да пиљари може само онај који нема зем.ље и нема стоке. Лепо су рекли да ће на пијацама тражити књижице које he да потврде да је неко лични произвођач. А и пиљари имају књижице. И све ти то онда буде велика спрдачина.

Четкри генерације Јованчића за СТОЛОМ: лепша страна сеоског живота

17