Arhiv UNS — Selo

РЕПОРТАЖА

С КОЊА НА ГОЛУБА

МЛАДЕНОВАЧКИ ВИСОКОЛЕТАЧИ

ПИШЕ; Бранко ЛОВРЕНСКИ

Предраг Василић сада има педесет расних голубова. Али због тога што избегава парење у крвном сродству, међу њих убацује голубове из јата београдског голубара Светозара Димитријевића Чаве. Једно је сигурно, каже пасионирани голубар, моји голубови су сви истог порекла и нисам дозволио да се убацују други да им не измене особине.

УГИТАТЕ ЛИ било кога у Младеновцу ко је најбољи голубар у граду сви he вам рећи: „Па то је Предраг Василић, звани „Магаре". Гледа у своје голубове као у светог Петра."

Предраг Василић је стамен Шумадинац, широког лица и средовечан. У његовом дворишту је голубарник, чардак и кућа која је, одмах се запажа, дуго зидана и дограђивана. Преко пута голубарника је на ланцу привезан пас. Само што нас не растргне. Лаје, кези зубе и костреши длаку. Крупан, неодређене пасмине. - То је Ага, мелез шарпланинца и вучјака каже Предраг Василић - ту је због голуба. Кидише на сваког, затеже ланац и да по-

кида. Крали су ми често голубове па сам морао да набавпм жестоког пса. Питамо га да ли се љути за надимак „Магаре" и ко му је такво незгодно име наденуо, а он се смеши: - Зашто? Сви ми голубари имамо надимке. Мени су га наденула моја браћа још у детињству. Био сам јогунаст, упоран и својеглав па су ме они зачикивали „Магаре, магаре" и то је осгало. Увек ме подсећа на лепе дане детињства.

А Предраг Василић је имао детињство са.мо како се пожелети може. Чудесни коњ Звонко Предрагов отац Душан био је младеновачки рабација, кочијаш. Деда Велимир машиновођа. Одрастао је између оца и деде. Једног који вазда мирише на машинско ул>е и угљену прашину и другог који разноси тако заборавлзени воњ штале, ознојених коња и балеге. - Мој отац је био мајстор-кочијаш од заната и умећа, - прича нам данас Предраг Василић, - Никада није држао раге. Није био од оних рабација који су коње напасали у ливааама метшка па мало-мало и дигну све четиp.i увис. А онда их остали кочијашн задиркују: „Шта је, батане, таман си га паучио ла не једе, а он већ црко!” Душанови коњи су бшш тешки, бедевије. Врло често их је мењао и увек тако да буду међу најбољима у Младеновцу. Имао је шпедитер а касније кола са гуменпм точковима. У двоја кола упрезао је обично четири коња а једног је држао у резерви. Коњи Душана Василића су бшш црни, браон, а ретко кад имао је и зеленка. У живом сећању његовог сина голубара Предрага остали су Рубин, Соко, Јелка, Паша, Злата, Лиско, Инош и Звонко. - Тата је држао голубове-превртаче. Али никада коњ није згазпо голуба, - каже Предраг, Као што коњ никада ни у најжешћем трку неђе згазити човека на земљч, тако неће ни голуба који се врзма између ногу, кљуца зрна зоби, кукуруза и овса. Моји љубимци су били Рубин, Паша и Јелка. Алн најдражи је био Звонко. Миран, питом. Чуда је правио. Тада су у Младеновцу били блатњави сокаци и турска калдрма. А улице

Једног голуба ми је донела ваздутна олуја: прича младеновачки голубар Предраг Василић