Arhiv UNS — Stari listovi — Najstariji

поред свих својих огромних заслуга по науку, неће никад моћн упоредити, кад и он вели, „да хрватски не треба узети као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској то је само наставак словенског (крањског), а онај што се говори у хрватској крајини, то је просто српски;“ кад све то узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића нису никако могли руководити научнп разлози, кад је језик свој назвао „хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити подитички, и то књизкевно-политички. Сваки прави родољуб, или Србин иди Хрват, а још пре ако је књижевник, а понај и најпре испитивач језика мора, с болом и са стидом гледати на неприродну подепаноет у књижевности једног те истог језика, која је народу на срамоту и поругу, а неприј атељима му на радост и подсмех. Кад би тај Најсакатији од свих дуализама сматрали са гледишта нашег начела са гледишта филозофије онда би морали казати, да је то сасвим несмислен, те и неплодан укрштај ; ништа се само са собом не може укрстити. И Ђуро Даничић јамачно није могао више поднети стида са те народне срамоте, те се решио учинпти са своје стране све, ма и на штету науке, што би допринело уједињењу књижевности. Но вредност политичког па и књижевно-политичког дела мери се по успеху? те ако има успеха, онда ее може на повреду чисте науке којекако и кроз прсте гледати ; но ако га иема, онда се силовање научне истине мора тим жешће осудити. Па је ли Даничићев књижевно-политички смер имао какав успех? До сад ама баш никаквог. Од српских књижевника и новинара још се где-где може читати компромисна фраза: „српско-хрватска књижевност“, ал’ у тако званих хрватских писаца, т. ј. оних, што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било сасвим без трага. На против очевидно је, да је у нашој латиничкој књижевности почео безобзирни хрватизам отимати мах баш од оно доба кад је Даничић почео своју помирљиву књижевно-политичку радњу. По томе се види, да тај смер не само што није имао жељеног успеха, него је постигао баш противно од оног, што је хтео 1 ). И ово, што је рекао наш Костић није згорега, да нам је у памети. И ово може само, да боље расвијетли предмет, о ком је и покојни Миклошић пиеао. Споменуо сам у напрпјед, да ћу мало детаљније рећи крју о заслугама Миклошићевим за,. нас Србе. Познато је, да је Миклошић помагао Караџићу при издавању рјечника, али пе треба ни то заборавити, да му је помагао у пздавању „српских народних пјесама“, купио је прплоге за издавање Вукове збирке наших народних пјесама. Већ сам напрпјед споменуо и то, каквим заносом је Миклошић писао о тим нашим пјесмама. Страни образовани свијет је са одушевљењем поздравио збирку Вукову „српских народних пјесама. Да је ова збирка изишла, помогао је и покојни Микдошић. Већ тиме ]е заслужио он, да му будемо вјсчито благодарни. Није то мала заслуга, кад узмемо на ум, да је и својим пјесмама српски народ задобивао симпатије образоване Европе. Миклошић је ове симпатије својим дјелима учвршћивао. •V прије поменутом чланку у „Oest revue“ говорећи о „епици српској ето говори (видн засебно отштампанн чланак „Serbische Epik“) овако: Српски је народ носилац богате епске народне појезије стр. 12.; српски је народ је такођер п сада једини народ, који.у денашње дане још у свом епском пјевању уз митолошки предмет слави опијева славно доба Душана оилног, цара српског те и Граховску битку. Најбоље звучи српско народно пјевање у Боснп и Херцеговпни, у брдским крајевима Србије и у Црној Гори. Завршујем ово неколико ријечи у спомен „највећег слависте“ Миклошића са жељом, да позванији и спремнији проговоре о његовим заслугама за Словенство и за Српство, да наш народ нли бар интелигенција наша што више о његову раду сазнаде.

Вјечна му памјат!

У Вечу , 30. марта 1891

Милан Пећанац.

‘) Види „Љетопис Матице Српске“ књига 124. од године 1880. св. 4. страна 22. у чланку Др. Лазе Костића „Основа лепоте у свету“.

102

БОСАНСКА ВИЛА

Бр. 7