Arhiv UNS — Stari listovi — Najstariji

Шопенхауер вели иа једном мјесту, да ее умјетничка задаћа новелистичара не састоји у томе, велике догађаје приповиједати, већ у томе учпнити малене интересантнима. То је главно обиљежје Будисављевпћеве приповијетке. Љегово јаспо око срећно хваха незнатне. једноставне и малене догађаје. које му душа умаче у пзванреднп поетски флуид, тако, да не пооућује само интерес, него и дубоку емоцију осјећаја. Густа дичка шума, са вјечитом тајанствепом музпком тананих крошања, висока романтичиа брда са сивим пећинама п блиставим снпјегом и плитке малене долпппце урешеие -росом и сузом народпом завичај су његовој пјесничкој душп. Тамо је он с прпродом пнтиман. Стога се и одлнкују његове приповјетке особитом драперијом прнродпе љепоте. Али та драперија није она обична пмпреспја прпроде, којом се ми у српској: лптературп тако често сусрећемо. Она поси на себп скроз пндпвидуални печат. Пуна је поезије, па ипак без пепаравнога патоса п бујног сентlшенталног накпта, нспричана обичним реалистичнид ријечима, али тако карактерисапа, да једтгам знаком добпја посебнп шивот и перспективу особите врсти. Он ослушкује сваки глас брдске хармопичпе ноћи, он га хвата и претвара у њеки њежпп и тихи дах, тако, :да му поћ дпше као «окунано детенце у сну.» Његов опис поћп п -звјездапог неба стоји јединствен у српској литературп, као рецимо у француској Мопасапов у »Sur Г ean .,« Па велпчапствеп призор шумскога пожара у приповијетци »На Црноме Врху« може стајати на најљепшим страницама Тургењевљевнх »Ловчевих мемоара.« ,Какав му Је опис прпроде, такав му је и људи. Он види пародну душу као плаво небо, па којему се томилају, великп и тешки облаци. Оп чује, како се као посљедпп /ударац звона губп стара, српска патриархалност с којом бијаше у уској свезп и cpeha и задовољство парода. П тај топ вибрира у души шеговој -рађа -тугу п бол. милосрће п смиловање за ону дичку сиротињу. која се пуиа незнања п нсвоље очајпо борп против надошле биједе. Будисављевић не види само. како модерне соцпјалие лоћп завирише у пајскривенпје кутеве п уништише убаву идилу лаленпх сеоца, која поваљана уз романтична брда бијаху прије рефлекс народпог благостања. ои то и осјећа, њега то боли, и из његрвих се груди извнја личкон еиротану кано псповијед , и иродукт душевних иотреса прича сличпа сјетној елегији јесени. Он љубп Ллку и Личане, п та се љубав, као главнл шотив спаја с другим мотивима без и најмање дисхармоннје, те ствара свечанп акорд, кога текар у дубппп наше душе нестаје. Зато се ми и осјећамо увијек у самој причи, те мисли наше не лете све ,до зрелог промишљеног п ефектног свршетка иа страну. Садржај њоговпх приповиједака јесу епизоде из пароднога живота, које је већипом оп сам дожпвпо. У њима је свака особа јасио расвпјетљена, те оживљује сценерију, тако да су слике увијек чисте, свјеже и иове. По велпком утицају његових прпповиједака не придонаша само то, него п умјетпичка средства, а то су: тачан распорећај п чист српскп језик. Такр, да пспод његова пера пзлазе приповијетке свечане и дражесне кано цвијеће у зору. а онај поехпчпп дах, којп се над њима као тихп п топли валовп уздиже, чини пам се као душа народна шго пз тог цвијећа чаробнпм мприсом опаја.

Jtf. Jt. рожић.

ОМЛАДПНА

5