Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

МУЛЕН ПИ

Архив за историју српске православне карловачке митрополије – 81

ВЛАДИЧАНСКА ГРАМАТА ЗА СВЕШТЕНИКЕ.

Данашњи нараштај кад се с њим поведе говор о старом добу и почне хвалити старо време и стари ред; с потсмехом ће одговорити: маните старо лудо доба које се не да ни сравнити с данашњим напредним и просвећеним временом!

Да је у старом добу било много што-шта што нам се данас чини, и што је у истини и било смешно; то се не може и не да порећи!

Ал тако исто, да је у старом добу опет било много што-шта боље и уредније, него што је данас; и то је истина!

Од многих таквих примера, навешћемо на овом месту само један. |

Познато је, да овамо од 1869. год. код нас у карловачкој Митролији постоји обичај, да кад се неко зађакони или запопи, не добије у руке од свога дијецезана никаквог доказа — писмена. А тако исто ни кад постане парохом.

Од надлежне Конзисторије добије надлежни прота прост извештај да је Н. Н. тог и тог дана рукоположен за ђакона-свештеника, односно да га је Конзисторија потврдила или именовала за пароха у тој и тој општини.

Ми бар нисмо никаквог акта добили нити га имамо у рукама кад смо рукоположени за ђакона и свештеника, и кад смо потврђени за пароха.

А како је било у том погледу у старо доба» Ево, како је било ! 1749. године издао је бачки владика Висаријон Павловић као

администратор Митрополије следећу грамату Павлу Протопопићу свештенику. |

Висарион Божиеју милостију Православниј Епископ Бачкиј, Но восадскиј, Сегединскиј, Сомборскијже и Јегарскиј.

По Благодати, дару и власти всесвјатаго и живоначалнаго Духа, дањеј Нам от самаго великаго Архиереа Господа Нашего Исуса Христа чрез свјатија и свјаштенија јего Апостоли и их Намјестники и Преемники: благочестиваго сего мужа Павла Протопопича, вејацем опасним истјазанием приљежно испитавше, и достовјерними свидјетелстви о нем увјерившесе, јако убо он по благословенију блаженија памјати Патриарха Арсенија Јоановича рукоположен јест достојње и чиновње, православним Епископом Славонијским Софронием Јоано-

. вичем по обичају свјатија восточнија апостолскија церкве в меншија

причетничества степени, сие јест: во свјештеносци, чтеци, во иподијакони и во диакони, и јако чин званија своего во всјех сих степенех доста должно сахрањал.

Убо по сему доказателству и свидјетелству јеже о нем (во времја администраторства нашего бившаго в' вакантствје престолоправителства Архиепископии И Митрополии Карловачкија и Сремскија) судихом достојна јего бити свјатаго сана пресвитерскаго и тако благословением всесвјатаго, всеосвјаштајуштаго, всесовершајуштаго и поклањаемаго Духа, на сам преизрјаштни степен Пресвитерства про-

„Архив“ бр. 5. и 6. за 1912. 2