Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

140 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

дотле практиковало а и доцније; то 11. септ, по предлогу комесаревом саставе посланици рекурс на цара »за височајше наименование новог Арх. Митрополита.«

И 27. септ. прочита комесар царско решење од 18. септ, (1. окт.) којим се Рајачић на »смиреное прошение собора« именује за Арх, Митрополита.

Овај поступак саборски послужио је уг. министру председнику Тиси, да је могао предложити Његовом Величавсту да именује Германа Анђелића за патријарха.

Како се владика Рајачић надао, да ће он бити изабран, то је био написао и говор, ког је требао пре избора у сабору изговорити.

Зашто га није изговорио, не знамо.

Ал зато је ипак вредно да исти његов говор овде наведемо, и то већ и стога, да се сравни његово мишљење од 1842, о дужностима Арх. Митрополитовим и какав је у истини био као Арх. Патријарх од 1842.—1862. -

Исти говор гласи:

»Славни Народе !

Непостижимим промислом Божиим, у кратко време збило се да се опет у Собору Народњем видимо. У важавајући високо намјерение Собора овога, тко неће преиспуњен бити гореће благодарности спрама Њ. В. најмилостивијега цесара и краља Нашега Фердинанда, који је отеческом својом љубови к Народу нашему благоутробно изволио, древно оно от вјечне памети велики Праотаца праоцем нашим даровано право, да може себи Пастиреначалника по срцу и вољи својој изабрати и постављати, највишим рјешением својим от 18. (30.) Јулија т. л. обновити и утврдити, Е

Ово важно, ово отлично и скоро једино у свијету право придобили су наши предци својом крви, својом храбрости, својом вјерности и непоколебимом привржености к пресвјетломе Двору Аустрискоме, и к прејасној Династији Хабсбургској.

Праотци наши стењући под тешким јармом, обратише поглед свој на пресвјетлу Кућу Аустриску и Незине правдољубиве и милостиве владјетеље, прибјегоше под обрану и крило Њихово, ратоваше против свију Његови непријатеља а највише против онога обштега Христијанскаго непријатеља и мучитеља, свагда храбро и вјерно; а за те Императорском Двору, Отечеству, и могу рећи, цјеломе Христијанству указане вјерне заслуге присвоише себи Милост Царску, задобише изредне Привилегие, задобише међу прочима и знатно ово право, от кога Ви високопочитаема Господо Народни Депутирци у име цјелога Народа употребление данас творите, за удовиј престол, свете, соборне и апостолске наше, у ц, к. Аустриским державама суште цркве верховнога Јерарха извишавате, и нашем јуначком и вјерном Народу духовнога вожда даете, ком ће светост православија нашега чувати и код Премилостивог Владјетела нашего Народу велики Ходатај бити; који све народње и церковне потребе и теготе познае, коли тверду вољу и отважение има такове највишему Престолу представљати, и помоћи и полакшања испрошавати; једним словом: који ће тешко бреме званија свога и моћи и знати носити, и који ће себе свега служби Аугустњејшег Императора и Краља Фердинанда, народној и церковној користи жертвовати, ;

Сјајност Народности наше, сјајност Православија нашега скопчано је с точним исполнением високи дужности Арх. Митрополита, скопчано је са слогом верховнога церкве Јерарха и проче Господе Епископа, скопчана је с правдољубием Собора овога спрама свои Епископа.

Ове три ствари могу Сјајност ову наше Народности и церкве по премногу умножити,; али недостатак њихов може и хоће без сумње и ово што још имамо угасити,

За изјаснение овога изволите ми кратко Ваше внимание поклонити,