Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 185

Јако да овака ствар прво без састанка свега клела и народа милитарскаго предузети се неможет, друго пак да би и привилегијско потврждение њекое припетие поред тога трпети могло и искључило би се штогод, чим би смо посље право имали тражити и просити прочаја. Чрез јего убо и Г. Витковичу сообштихом напутсвуеме проекте, за чути и от јего мњение сврху тога. Подобно и од Г. обритсвохтмајстера надјеем се и по том вотуме их за видјение вазпослати објештаем. Само наша засад и с прочими народними договорно мисл јест, засад удржати се от таковија солицитацим, и о једином и самом потвржденију привилегијском старати се, и трудити, и то разсудујуште, да и пленипотенција ваша в првих о том гласит. Великаго же патрона и напутника таковаго полезнаго их Јасност неостављајте, но всегда такове проекте у милостивој памети имати препоручајте, да кад би време указало се, било би довлетворение по Г. Администратора уредби, аште би что здје получити било, оправите неотложно, но и Г. Вуичу между своими о таковој рефени трудити се молбено препоручуем. И је смо — —

(Наставиће се).

-Е-+-о-

О МЕЂЕШУ

пустари манастира Хопова и о давању десетка Ирижана ман. Хопову.

Ми смо у 18. бр. „Српског Сиона“ за 1906. описали како је манастир Хопово дошао до пустаре на Међешу.

Овде ћемо да наведемо како је барон Марко Пејачевић уступио нешто од своје земље манастиру Хопову, и Како су Ирижани давали дужан десетак истом манастиру.

а ГЕ

Високо преосвјаштењејшиј и Превосходителњејшиј Г. Г. Архиепископ и Митрополит, Нам же милостивјејшиј Господин, Отец и Архипастир.

Ваша висока Ексцеленција Нам же милостивјејшиј Г. отеци Архипастир: нињеже објављаем за наш миљак на Мећешу да је племенитородни Г. барон Пејачевић (Никола) изходио сам собоју три. крат и от три стране по нешто нама примакао, т. ј. придао земље и било је цјело до шест днеј докле су уредили нове ханте, и било је много људи от околни села, и фисолгабиров и провизор, и мјерили от ханте колико клофтеров и фисолгабиров публицирао пред многими кнезови и људма и пописао обхожденија и преименовао ханте на вечност, јеште нису нама дали от себе писма докле соверше конпут.

Јеште објављаемо в. Е. за Ирижане. Неколико крат писахом да дођу да се разговоримо о десетеј шливи и за шуму, и никако не октеше доћи, заото отишао сам ја са два заклета старца к њима у варошки дом и питао кнеза да нам скаже крајне слово за шливе и шуму и прочаја.

И он нама казао у име сви људи т. ј. Ирижана, да от шлива никако никада не ће давати десетка, нити те новине почињати, и