Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

70 Архив за историју српске православне карловачке митрополије

буде кроз Стару Србију и Албанију ради истраживања древности путовати, ова моја књижица као путеводац служити моћи.“

Те знајући како сваки Србин воле да што чујео српском царству и српским градовима, „мислим, да ће ово мое мало дјелце

сваком Србину за тронително увеселеније служити моћи.“ (85.—6.)

И ваистину је оно и тада и данас за увеселеније служи, и сваки Србин, који је узео у руке „Дечанског првенца“, није га могао оставити док га није прочитао, и више је из њега сазнао за своју славну и тужну прошлост, него из Рајићеве историје, коју је слабо ко и читао и разумео.

Пре Гедеона је обишао неке крајеве, које је и Гедеон обишао и други један, ако не по пореклу Србин, а оно посрбљен Србин, а то је Партеније Павловић епископ посвећења за време Ненадовића

од 1061 -—- 1000.

Партеније је био родом из Силистрије — по свој прилици Бугарин — и код нас се посрбио.

У својој „Автобијографији“, што је наведох у „Српском сиону“ за 1905. год. (В. у мојој „Библијографији“ бр. 557.), испричао је Партеније како је обишао Албанију-Авлону, Драч, МоскопољБелиград, Елбасан, Скадар, затим се преко Новог пазара повратио у Београд, но није описао крајеве ни места кроз која је пропутовао, као што их је описао Гедеон.

Издавши Гедеон свога „Дечанског првенца“ 1852. патријарх Рајачић доделио га је братству манастира Крушедола (без сумње на препоруку кнеза Михаила Обреновића, судећи по његову писму, ког ћу даље навести).

У „братском записнику“ манастира Крушедола од 9. Јануара 1853. стоји: „јеромонах Гедеон Јуришић по потребје употребљаем бити имјеет“; од 19. Јануара 1855.: „јеромонах Гедеон Јуришић за духовника и типикара постављаетсја, и иначе по потребје употребљаем да будет“; од 5. Јануара 1856. исто што и код 1855. год.

Ово су одређење увели у протокол изасланици дворски Лукијан Николајевић патријарашки архиђакон и Теофан Живковић протођакон. -

У то су време после нове године: ишли по манастирима по два дворска изасланика и премештали и одређивали дужности појединим калуђерима. |

Тај се њихов пут звао „отишли у промену“, и доносио је изасланицима неку мраку и од манастирских настојатеља и од калуђера.

Први су давали да се преместе непоћудни им калуђери, а други да се преместе у овај или онај манастир.

На ово су били спали дворски калуђери с тога, што они у то време не имадоше више од 200 К годишње плате, за коју су плату морали бити и професори у богословији и радити у конзисторији.

Гедеон и ако не беше човек школован, него самоук, морао је бити бистар човек — што се види и из његова „Дечанског првенца“ — јер је и у младости и доцније читао и учио се.

Да је Гедеон био интелигентнији калуђер, и да га је за таког држао и сам патријарх Рајачић, види се из овога.