Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije, 01. 07. 1913., S. 94

282

Архив за историју српске православче карловачке митрополије

стојнују чест, Чиноправленију же нашеја Матере Церкви по преданију

Отец, цјелост и свјатост сохранисте: Јакоже бо добраја дјела хри-

стианскаја ничим тако јакоже благим свјашченојереев примјером · поспјешествуема и разпрострањаема бивајут, тако ничим горше церковное чиноправление неослабјевает и к разврашченију нравов и не

отверзает безаконија двер, јакоже чрез распустнија свјашчеников парохиалних нрави и жизн соблазнителнују.

Милосерднаја мати православнаја Церков наша, от древле уже

свјашченство за тајну почитает; и Сан свјашченически не токмо положением рук Архијерејских, но по благодати и дару св. Духа

раздаваеми, по јелику дар Божиј ниже временом мјеритисја, ниже

ограничитисја может, зане повторителни и неизгладими приемлет.

Такожде и једину токмо жену причестнику имјети, и прежде произведенија женитисја Правила св. Апостоли пјатошестаго Собора

в Труље повељевајут, оженившагосја по произведении причестника-

изверженију осушдајут; второбрачнијаже и кромје сего со всјем

свјашченства недостојних судјат. Сија всјем извјестна сут!

Но и сие не невједомо нам јест, јако било уже и в древнаја времена и в посљедујушчих вјеках, примјеров доволно, гдје свјашченик

обудјевшиј и немогиј далше воздержатисја, јединоју и два и три крат

от Архиереа опомјанут и совјетом и наказанием духовним к 8083-

держанију и цјеломудреному житију приводим, и на посљедак всјем сим неспомошчествујушчим, хотјел и не непосредственим благословением, обаче с собољезнителним дозволением Архиереа своего вториј крат оженилсја; но предварителње сего публично недеградирати (ибо иже побличноју деградацију заслужили, таковиј подобниј

сут анатемје предани, не бо иних развје величајших безакоников

публичному поруганију предавала церков), но каждаго свјашчени-

ческаго званија, дјејствија, достоинства (кромје сједенија с приче-

стники ако немогиј далше свјатаја дјејствовати и неправилна сиј (итеошапз) лишена он себе призналљ; и от прочаго клира за таковаго признан, вступл в мир. -

·_ Јест сицевих примјеров доволно в древној церкви, но толико

духовно дјело таковое расправљано било, не веја в книгах писана сут, преданиемже и обичаем и до наших времен дошла, и тако сам аз знају двух у Бачкој Диецези тако зовомих „Распопов“, кои јешче под блаженопочившим Висарионом Павловичем, бившиј свјашченици

и обудовјевшиј и немогшиј воздержатисја с тајним или паче молчаливим дозволением Архиереа оженили се. В Банатскихже Диецезах и во всјех гдје влашкиј народ јест,

доволно сицевих примјеров находитсеја; јакоже и в ланском годје у

Темишварској Диецези по извјестију Максима Архимандрита Без-

динскаго једин свјаштеник вдовиј родом сиј Влах оженилеја, ниже сего ради каковоју казн пријал, но по моему Наставленију, аки страстем человјеческим паче добродјетели Христијанскија, и ако

желајај паче плоти нежели Тајнам Божиим служити, упутствован

да живет в покајании, и да молитеја Богу кајајсја о грјесјех своих цјелое времја жизни своеја. Уповају јако и В. П. познавали јесте прежде 30 љет бившаго

граничкија називаемија Градишкија Регементи оберстера Миљевића,