Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

282

Архив за историју српске православче карловачке митрополије

стојнују чест, Чиноправленију же нашеја Матере Церкви по преданију

Отец, цјелост и свјатост сохранисте: Јакоже бо добраја дјела хри-

стианскаја ничим тако јакоже благим свјашченојереев примјером · поспјешествуема и разпрострањаема бивајут, тако ничим горше церковное чиноправление неослабјевает и к разврашченију нравов и не

отверзает безаконија двер, јакоже чрез распустнија свјашчеников парохиалних нрави и жизн соблазнителнују.

Милосерднаја мати православнаја Церков наша, от древле уже

свјашченство за тајну почитает; и Сан свјашченически не токмо положением рук Архијерејских, но по благодати и дару св. Духа

раздаваеми, по јелику дар Божиј ниже временом мјеритисја, ниже

ограничитисја может, зане повторителни и неизгладими приемлет.

Такожде и једину токмо жену причестнику имјети, и прежде произведенија женитисја Правила св. Апостоли пјатошестаго Собора

в Труље повељевајут, оженившагосја по произведении причестника-

изверженију осушдајут; второбрачнијаже и кромје сего со всјем

свјашченства недостојних судјат. Сија всјем извјестна сут!

Но и сие не невједомо нам јест, јако било уже и в древнаја времена и в посљедујушчих вјеках, примјеров доволно, гдје свјашченик

обудјевшиј и немогиј далше воздержатисја, јединоју и два и три крат

от Архиереа опомјанут и совјетом и наказанием духовним к 8083-

держанију и цјеломудреному житију приводим, и на посљедак всјем сим неспомошчествујушчим, хотјел и не непосредственим благословением, обаче с собољезнителним дозволением Архиереа своего вториј крат оженилсја; но предварителње сего публично недеградирати (ибо иже побличноју деградацију заслужили, таковиј подобниј

сут анатемје предани, не бо иних развје величајших безакоников

публичному поруганију предавала церков), но каждаго свјашчени-

ческаго званија, дјејствија, достоинства (кромје сједенија с приче-

стники ако немогиј далше свјатаја дјејствовати и неправилна сиј (итеошапз) лишена он себе призналљ; и от прочаго клира за таковаго признан, вступл в мир. -

·_ Јест сицевих примјеров доволно в древној церкви, но толико

духовно дјело таковое расправљано било, не веја в книгах писана сут, преданиемже и обичаем и до наших времен дошла, и тако сам аз знају двух у Бачкој Диецези тако зовомих „Распопов“, кои јешче под блаженопочившим Висарионом Павловичем, бившиј свјашченици

и обудовјевшиј и немогшиј воздержатисја с тајним или паче молчаливим дозволением Архиереа оженили се. В Банатскихже Диецезах и во всјех гдје влашкиј народ јест,

доволно сицевих примјеров находитсеја; јакоже и в ланском годје у

Темишварској Диецези по извјестију Максима Архимандрита Без-

динскаго једин свјаштеник вдовиј родом сиј Влах оженилеја, ниже сего ради каковоју казн пријал, но по моему Наставленију, аки страстем человјеческим паче добродјетели Христијанскија, и ако

желајај паче плоти нежели Тајнам Божиим служити, упутствован

да живет в покајании, и да молитеја Богу кајајсја о грјесјех своих цјелое времја жизни своеја. Уповају јако и В. П. познавали јесте прежде 30 љет бившаго

граничкија називаемија Градишкија Регементи оберстера Миљевића,