Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 41

депутиртов да таковим нашим раздјелением и упорством једин другому показујушчесја вјечитое право наше непогубим, и за то на подпис первјее от клера јако старјејшаго Г. арх. гомирскаго Јоаникија Милоевића основајасја на сједину јего, јако и други от монашескаго чина по нем сљедовати будет; он же на сие отвјетствовал: ја се дотле подписати не ћу, докле цару неотиду овако сви наши подписи, на кои јего таков силни и важни отговор вси вообшче отговорили: баш паметно, ха, ха, ха!, начто и он против толикој укори от гњева незнао ино что отговорити, развје такожде против обшчества и сам руками пљескати начал ругајасја. (Сију ревност Г. Архимандрита к Г. Петровићу Администратору имјејушчују, ние могло дознати обшчество от куду основание свое имјеет, но занеже да она посље избранија Архиепископскаго љубезњејшим и внутреним јего другом открилосја сицевим начином, он Архимандрит совјешчавајасја с Г. Петровићем да вес клер наипачеже монашески за вотум к јего страни, јакоже и болшее милитарство со оними депутирти от карлштатскија и пакрачкија епархии присвоити будет, а в мјесто таковаго јего труда мзду Г. Петровић јему учинит, и на ваканс епархију абие за епископа поставити и за таковое благодјејание објешчав јему 500 цекина).“)

В таковом от обоих стран плескании, нечајано пришел Г. Администратор и с великодушием не само оним, кои вотум свој на

него дали јесу, но и оним кои нису дали једнако возблагодарил,

говорећи: Господо и Браћо моја! ја како оним кои на мене вотум свој дали јесу, тако и оним равно кои дали нису, усердњејше благодарствуја и просим честни клер и славни народ что би дјело сие противорјечием незакосњавало, от куду злаја сљедствија сљедовати могут, и да вам ние просто ако на вјашчшују част вотумов клонитисја не будете, ибо Г. Епископ Стратимировић человјек вредан и научен, и за њега је то достоинство.

На ово јего великодушие и совјет вес народ с благодарением јему возопивши: виват!

В том истом совјетовании приде и Г. Епископ Стратимировић, и он паки начал извињаватисја, плачушчи глагоља: за да таковое великое достоинство против сили и крјепости јего јест, и да он млад сушчи человјек к тому бремени јешче неспособен, а к томуи в худом здравии находитеја, и ишчет опрошчение от всјех, и молит "что би јего от сего освобидили а вотуме свое на Г. Петровића дали. Народ убо на слези јего взираја и сам плачевним духом возмутилеја, обаче никако от своего вотума отступити хотјел, но велегласно возопил: виват Стратимировић Архиепископ!

И тако оба Петровић и Стратимировић из конгреса, перви јако жалостан, а втори от страха аки тужни изидоша.

#) По смрти карлштатског владике Генадија Димовића + 20./ХП. 1796., обратио се арх. Јоаникије митр. Стратимировићу с молбом да га постави за администратора, односно за владику.

Стратимировић му је одговорио 6.Л1. 1797. из Даља, да администраторе поставља цар а владике бира Синод, који „уповају, јако и на вашу честност призрјение имјети будет. Но ав сам неимјеју власти комунибуд твердаја кои чанија творити. Синод је изабрао Стевана Авакумовића за владику.