Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске православне карловачке митрополије 81

Смирение Наше от Благодати и дара данаго, от всесвјатаго, "животворјашчаго и совершајушчаго Духа, возлагает тебје во свјашченоиноцјех честному Отцу духовному Атанасију, игумену реметскому духовнаго отечества служение в протопопии карловачкој, должен убо јеси, веселим и тихим лицем пријмати к тебје приходјашчих исповједатисја и ни једин сјетовани или тјажестни показовати образ, или удивљатисја ашче и тјашкаја будут им согрјешенија. Но наипаче-сладким лицем призирати на ња и глаголи привлачителними, јакоже годје јест к ним бесједовати јако да и сушчија во глубиње сердца их откријут ти грјехи; канонисати же или правилно исправљати достоит их и законо испитовати, јакоже Божественаја и Свјашченаја Правила вјешчајут, комуждеже дајати приличное правилу цјеление, по мјерје лиц и сиље.

„Вјазати убо, јелика узам достојна сут, разрјешатиже, јелика разрјешенију сут достојна: обаче кромје всјакаго пријатија плати или дара, не продаемо бо јест Божественое отњуд.

Во свјашченства сан возводимаја тако истјазовати должен јеси, и јаже от сих испитовати, всја опасно, јакоже апостолское и правилное ишчет слово, да некако ради разљененија или с похошченија њекоего утаитсја њечто, чуждим и ти обшчишчисја грјехом по божественому решчи Апостолу. Сего ради бист и настојашчаја заповједанаја книга нашего Смјеренија и дано ти јест во узе ридение:

В Митрополии Нашеј

В Карловцје 6. Марта 1755. год. М. П. Павел Ненадовић с. р.

У Иншчрукциа

Нарежденому честному духовному отцу Атанасију (Исаијевићу) игумену Реметскому в протопопии карловачкој.

1. Духовни] отци долженствујут обучавати себје внимателним чтением свјатаго и свјашченаго писанија и всјако благо искуство, и тројако обходитисја, јако родители, јако врачеве и јако судии.

2. Јако родители своим духовним синовом и дшчером милост показивати, а не свирјепство, благими словеси умилити грјешнаго а не ожесточити, и своеју кротостију и благонравием подражати евангелскаго отца прјамо блуднаго сина и отчајана на покајание привлекша и веселием телца упитаного заклавша. Обикло бо благое слово проказати сердце грјешнаго благодати боживј содјејствујушчеј, злоеже ожесточити и в отчајание отвести.

3. Јако врачеве всјаким искуством смотрити от возраста, от художества, от соводворениа, от жителства приходјашчаго грјешнаго, и сице может познати удобно каковим содержим јест грјехами, ашче и утамти хотјел би јакоже многим обичај, инако бо истјазуетсја Епископ, инако Игумен, инако Јереј, инако Монах, инако Мирски, инако жена, инако сановник, инако поданик, инако стар, инако млад, тјемже всјакој болести и немошчи приличнују јако врач искусни да знает подавати цјелбу; ашче невјежда в мјесто јеже исцјелити не-

„Архив“ св, Т, ; 6