Arhiv za istoriju Srpske pravoslavne karlovačke mitropolije

Архив за историју српске праволавне карловачке митрополије 5

Путнику од осечке српске црквене општине од 25. Марта 1790., коју смо навели у 16. бр. „Српског Сиона“ 1904. -

А таку сличну молбу шиљали су митрополиту и остале веће српске црквене општине.

Кад је већ званично објављено било држање народног сабора, који се имао отворити у Темишвару 15. (26.) Авг. 1790., по општем договору издан је формулар за веровнице — полномошчија — за посланике, у ком се рекло и ово: „— равним образом и во изабрании новаго Арх. и Митр. ревновати и потшчатисја, да на достоинство звање того најспособњејшее потребними и церковними својствами обдареное лице изберетсја, и за то на которое лице болшаја депутиртов част клонитисја будет, и тој и они депутирти наши вотум свој да приложет“ (В. „Српски Сион“ за 1905. бр. 18.).

За ц. к. комесара на истом сабору буде именован барон Јован Шмидфелд Ф. М. Л. заповедник града Варадина и командирендер у Славонији.

" Шта је све и како је рађено на темишварском сабору, види се из приложена дијаријума непознатог састављача, ког овде у целости у верном препису (новим правописом) доносимо.

Но, пре него што то учинимо, не можемо, а да и овде не изјавимо своју захвалност високопречасном Г. архимандриту војловичком Гаврилу Ананијеву, који је имао доброту послати нам препис поменута дијаријума.

Како је исти дијаријум, који је писан на 81 страни, од којих је првих 15 стр. почетка и 29 свршетка по тврдњи г. Ананијева писан руком Јоанићија Миљковића игумана војловичког, а среда, 37 страна, руком јеромонаха војловичког Августина Ранисављевића, и то почетак и свршетак доста нечитко, а средина врло лепо, доспео у у Војловицу, не зна се.

Јоанићије Миљковић р. у Вршцу 1765. а пострижен 1789. био је 1800. игуманом у Војловици и као такав је написао: ПовЂстђ во кратцђ списаннаа о обшцежителномђ монастирђ Воиловицљ“. Будмђ 1801. год., и пошто се из дијаријума види, да га је морао писати човек, који је био на њему посланик, а исти Јоанићије то није био, онда је још загонетнија ствар, ко га је могао писати !

Да нам је по молби нашој г. Ананијев послао оригинални рукопис, видели бисмо, да ли је он концепт или препис, и ако је прво, онда га је Јоанићије морао и саставити, а ако није, онда га је неко други написао — саставио —, а ко, то не знамо.

У осталом саставио га Петар или Павао, велика хвала високопречасном Г. Ананијеву што нам је за њега јавио и препис послао кад се већ бојао, да се оригинал не изгуби.

До Г. Ананијева су се толики и толики настојатељи од 1790. измењали у манастиру Војловици, па се ни један не нађе побуђен да га или сам обелодани или даде другом да га обелодани.

Па чудо нам је, да на њега не наиђе ни троструки др. Емилијан Радић, који је неко време у њему био управитељ. 5

И како је он својом управом довео био и манастир Војловицу као и Месић до ивице пропасти и испродавао и уништио толико и

толико ствари, хвалимо Бога што није и поменути дијаријум отишао